Прича о човеку који је ПОГИНУО ДВАПУТ: Мама, хоће ли бити "Дневника" кад се заврши рат? (ВИДЕО/ФОТО)

- Илија О. је погинуо у борбама са непријатељем у Росуљама, предграђу Костајнице. Он је јуначки бранио своје вековно огњиште од разуларених усташких хорди. Наоружан само пиштољем марке "це-зе", неустрашиво је јурнуо на тенк којим су управљали пијани и дрогирани монструми који желе да униште све што је српско – говорио је спикер на "Дневнику 2" РТС РТБ у августу 1995.

Страшне речи пратиле су још страшнији снимци човека који гине у неравноправној борби против тенка. Све то је трештало на малом телевизору марке "ЕИ Ниш" у Смедереву, а с неверицом и очајем у екран су гледали осмогодишњи Ранко Кнежевић, његова мајка, као и бројна родбина код које су само пар дана раније нашли уточиште након бега из Костајнице под налетом Олује. Ранкове тече, тетке, бабе и деде су само ћутале, а исто је радила и његова мати покушавајући да што мање уплаши дете. Илија О. је био његов ујак, а на "Дневнику" је видео борбе испред куће у Росуљама у којој је често био.

Ранко, баш као и његова мајка, није знао шта се тог тренутка дешава са његовим оцем, девет година старијим братом и рођеним стрицем с којим су се растали у бегу из Костајнице. Судбину ујака Илије је сазнао гледајући "Дневник"...

НИКАД ОБЈАВЉЕНИ СНИМЦИ - 13 ГОДИНА КАСНИЈЕ

- Илија О. је погинуо на радном месту у околини Шапца. Он је марљиво радио на скупљању бршљена заједно са сестриним мужем Н. Кнежевићем. Пао је са дрвета и настрадао, наоружан само са десет сопствених прстију – говорио је у себи Ранко Кнежевић те 2008, питајући се зашто "Дневник 2" РТС-а није на тај начин извештавао о другој смрти његовог ујака код кога се, у предграђу Костајнице, данас Хрватске, често играо док их нису протерали у Олуји 1995.

Није имао снимак ујакове несреће када је заједно са његовим оцем скупљао бршљен који су продавали цвећарама. Није имао снимак, али је тада знао више о монтажи и било му је криво што се новинари нису потрудили да нешто направе. Јер, после Илијине прве "смрти", Ранко га је видео поново. Живео је с њим у Шапцу где су се скућили након сељакања по Србији где је за пет година променио шест школа. Чинило му се да је ујаков пад са дрвета релевантнија вест од ујаковог пада пред хрватским тенком. Ипак га после те друге смрти неће више видети!

Сетио се тад приче његовог друга Сергеја који је ратне деведесете провео далеко од пушкарања – у равном и мирном Банату. Осим избеглица које су нови дом потражиле у његовом селу, он је једини контакт са ратом имао преко "Дневника 2" на РТС РТБ. Причао му је како га је страшно нервирао проклети "Дневник" – због продужених емисија са извештајима са ратишта често није емитован цртани филм у 19 и 15. То је, мислио је, доиста велики злочин према једном осмогодишњем детету.

Причао му је Сергеј, запамтио је то јако добро, како није пропуштао "Дневник 2". Несрећних деведесетих није била потребна слава да окупи фамилију – то је успевала да уради главна информативна емисија РТС-а. Сваке вечери око 19 сати су се у малу собицу окупљали сви. Деда је као у ниском старту седео на хоклици и вртео главом, баба је са кревета наглас коментарисала страхоте и злочине, а отац и мајка су нетрепћући гледали. А, он, осмогодишњи клинац, само је желео да у 19 и 15 одгледа трапаве пустоловине Вука Вучка и тате Шалабајзерића. Или макар, по стоти пут, борбу Бананамена са злим Јабукаменом која му никад није досадила.

- Мама, хоће ли бити "Дневника" кад се заврши рат – упитао је Сергеј једне вечери, можда баш исте оне када је спикер говорио страшне речи: "Илија О. је погинуо у борбама са непријатељем у Росуљама, предграђу Костајнице. Он је јуначки бранио своје вековно огњиште од разуларених усташких хорди. Наоружан само пиштољем марке 'це-зе', неустрашиво је јурнуо на тенк којим су управљали пијани и дрогирани монструми који желе да униште све што је српско!"

Ранку ни тада, 2008. године, није било јасно што је Сергеја мати ућуткивала да би баба и деда чули вести и што му је објашњавала шта је заправо дневник. Да је то емисија која преноси разне вести – спортске, културне, информативне... А, када траје рат и вести са ратишта. Никако себи није могао да објасни зашто је то радила, али је добро схватио Сергејеве речи да никада неће рећи паметнију и генијалнију мисао него: "Мама, хоће ли бити Дневника кад се заврши рат?" Ма шта велелепно да напише потом као новинар, као представник те истинољубиве клике.

- Молим те, напиши и да хрватски и босански дневник није био ништа бољи. Да не помисле да су они у праву и како је само наш лагао, извртао чињенице и како ми данас верујемо у нешто што се није догодило како су српски новинари причали, већ како су причали хрватски и босански. Реци им да би и они требали да се запитају, дечачки, искрено и неискварео, да ли ће бити "Дневника" кад се заврши рат. Или, да ли ће бити рата кад се заврши "Дневник" – замолио је Ранко да допишемо у његовој причи и да додамо да он више никада није био у родном Сиску.

* Ранко Кнежевић је прво избегао из Сиска 1992, а потом и из Костајнице у Олуји 1995. Сваки пут када је бежао са породицом, три дана раније би добио куче које је убрзо морао да напусти. Сваком је давао име Џери, а касније је схватио зашто му је отац злослутно рекао: "Куд то име поново!" Да је знао да је он крив што су сви полудели, назвао би га Ђоле (остатак његове нажалост холивудске приче можете прочитати на ОВОМ линку).