Прва битка на Ени

Када су Немци одлучили да се суоче са савезничким снагама 13. септембра, они су држали једно од најопаснијих места на Западном фронту.

У густој магли у ноћи 13. септембра, већи део британске експедиције прешао је Ену на понтонима или делимично срушеним мостовима. Француска Пета војска прешла је Ену и освојила источни врх Chemin дес Дамес. Источно, француска Четврта, Пета и Девета армија оствариле су незнатан напредак. Када се магла ујутру подигла, они су немилосрдно гађани из ровова и били ухваћени у долини без заштитног покрова од магле који им је требао. Убрзо је постало јасно да ни једна страна неће да попусти и да се повуче, а споразум се нашао у ћорсокаку. 

14. септембра, Сер Џон Француски наредио је да се цела Британска експедиција учврсти. Војници су претраживали оближње фарме како би прибавили неопходна средства. Без стационара, војници су одлучили да ископају плитке јаме у земљишту. У почетку је намера била да само послуже као заштита против непријатељског посматрања и гранатирања. Убрзо су ровови били дубоки око седам метара. Друге заштитне мере укључивале су камуфлажу и рупе на зидовима ровова који су били ојачани дрветом.

Рововски рат је био нешто сасвим ново за Немце, чија обука и опрема су били дизајнирани за мобилни рат, али су брзо прилагодили своје оружје новој ситуацији. Хаубице су онда бацале огромне гранате на савезничке ровове. Вешто коришћење ровова и граната омогућили су Немцима да нанесу велике губитке савезничким трупама, које нису биле ни обучене ни опремљене овим оружјем. Рефлектори, ракете и перископи су били део немачке опреме намењене за друге сврхе, али су били коришћени у рововима.

Недостатак тешког наоружања био је хендикеп Британаца, а наоружање које су поседовали било је инфериорно у односу на оно којим су располагали Немци. Одбрана је била ограничена на пушке и два митраљеза у сваком батаљону. Британски редови су били одлични стрелци, али чак и њихова прецизност није могла да се носи са немачким митраљезима и бомбама.

Трка ка мору

За период од три недеље након неочекиваног развоја рововског рата, обе стране су одустале од фронталног напада и почеле покушај увијања северног крила. Овај период се зове "Трка ка мору". Како су Немци били усмерени ка савезничком левом крилу, тако су савезници тражили немачко десно крило.

На Западном фронту је успостављен континуирани ровски систем дуг више од 640 км. У међувремену, белгијска војска је постала све већа претња за немачку комуникацију како се битка кретала ка северу. Немци су планирали да 28. септембра ухвате у луци Антверпен и смрве белгијске снаге. Овај важан поморски град је био окружен старим системом тврђаве који није могао да издржи гранате.

У зору 29. септембра, генерал Ханс фон Беселер, позван да се врати из пензије како би учествовао у рату, организовао је Шесту дивизију у луку окренутом ка спољном прстену утврђења. Тешка хаубица, која је уништила претходну савезничку одбрану, стављена је далеко изван домета белгијске артиљерије. Уз помоћ авиона, немачки стрелци су брзо налазили своје циљеве. Белгијско оружје производило је густ, црни дим, откривајући њихову тачну локацију, а поље је ускраћивало одбрани да се скрије. Два утврђења су убрзо претворена у рушевине. Не чекајући исход ове битке, белгијска влада и 65.000 војника отишли су из Остенде те ноћи, остављајући армију од 80.000 војника да држите непријатеља на одстојању. Сутрадан цео спољни прстен је био уништен, што је изазвало масовну евакуацију цивила у неутралну Холандију. Британска Краљевска флота придружила се одбрани савезника током напада, али чак и удруженим снагама нису могли да зауставе немачки продор. Након шест дана тврдоглаве борбе, преостали гарнизон повукао се преко реке Шелд до јужне границе са Холандијом, док се остатак белгијске војске повукао на Запад да брани последњи део белгијске територије у бици на Исеру.

Многи од оних који су убијени на Ени су сахрањени на британском гробљу Vailli.