ПУТЕВИМА НОБ-а: Мотором кроз Ex-SFRJ!

Молим те представи се мало читаоцима Србија данас и реци нам нешто о себи:

Пре свега велики поздрав вашој редакцији и вашим читаоцима. Зовем се Предраг Јеленић, у медијима сам од 2001. почевши као монтажер на телевизији Политика.  Интересовање за снимање и фотографију јавило ми се током студија на Факултету драмских уметности у Београду, као и према документаризму. Прва фоторепортажа на којој сам радио као фотограф је "Адресе мртвих" за Deutche Presse Агентур, мислим да је то било у априлу или мају 2010. године

Када си први пут сео на неки мотор и шта те је привукло да то урадиш?

Искрено, мотор сам купио из нужде. У време када сам радио на два места, једно у самом центру Београда и друго у приватној продукцији у Раковици, мост Газела је био у фази освежавања док мост преко Аде још увек није био пуштен у промет. Седеци у аутобусу ГСП-а док је он стајао у колони гледао сам људе на скутерима и моторима како пролазе. У том тренутку ми се чинило да је мањи мотор за превоз по граду идеално решење. Не плаћате паркинг, мање трошите пара на превоз јер је јефитније возити се мотором од 125 кубика него плаћати карту градског превоза, да не причамо о комфору и уштеди времена, а и живаца. Касније, нужда је прерасла у љубав према мотоциклизму тако да сам купио већи и јачи мотор... Звучи као клише али је заиста тако - Све је даље кренуло својим током.

Одакле ти идеја за ову врсту путописа?

Идеја је настала из жеље коју имам од малена, још од основне школе када сам видео фотографију споменика на Козари у уџбенику за основну школу. Деловао је заиста монументално, а после сам видео да то није једини споменик тих димензија и да се налазе у целој тадашњој СФРЈ. Сећам се да ми је прошло кроз главу да бих волео све да их обиђем. Међутим, дошле су деведесете, онда двехиљадите у којима није било рата али се и даље осећала тензија. Крајем прошле и почетком ове године ми је прошло кроз главу да би можда сада било право време да то урадим, и то на мотору. Испрва сам хтео само да обиђем те споменике и фотографишем их за себе, али касније док сам се припремао за пут синула ми је идеја да бих можда могао да урадим неку врсту фоторепортаже у реалном времену да и остали виде куда идем и где сам се задржао. И наравно, да виде која су моја искуства са путовања из дана у дан. Они који ме познају знају да сам аполитична особа и да сам на овај пут кренуо без идеје да промовишем било какву идеологију, политички или националистички став. Све што сам видео пренео сам кроз призму субјективног доживљаја места у којима сам био, људи које сам упознао и споменика које сам видео.

На који начин си изабрао руту, тј. шта су били главни фактори приликом избора путовања?

Пре свега споменици. Имао сам само места у којима су се налазили и то сам забележио на карти. Да, на карти, и то оној од папира. ГПС је добра ствар да вас "провуче" кроз урбана места, али између градова карта и путокази су све што вам је потребно. А и карта вас тера да мало више посматрате свет кроз који пролазите тако да је то додатна предност. ГПС уређај вам показује само најближу околину док папирна карта на танк-торби која је накачена на резервоар мотора вам омогућава да без стајања планирате и алтернативне руте. Уз помоћ интернета сам направио списак споменика и места у којима се налазе, и уз помоћ тог списка сам правио оквирну руту у смислу који град и место ћу прво посетити, после њега план за други, итд.

Месец дана пред мој полазак биле су оне велике поплаве у региону тако да сам морао добро да се распитам и око проходности путева. Срећом, све информације су могле да се нађу на интернету, преко facebook-a, twitter-a и web страна регионалних Ауто-мото савеза. Дешавало се да на друму у току вожње променим правац из неког разлога. Једном ме је провала облака по којој сам возио скоро 150 километара натерала да, уместо ка Тјентишту, на раскрсници при изласку из Гацког наставим у супротном правцу ка Билећи и даље ка Никшићу. Пре тога због неочекиваног задржавања у Макарској сам одустао од посете Партизанском гробљу у Мостару на само 5 километара од града и продужио ка Невесињу.

Једноставно сам се препустио осећају и тренутку да ме воде до следеће тачке. Пре поласка одлучио сам се да прво посетим Хрватску зато што је то био почетак путовања и то је период када сам најодморнији. Самим тим и најспособнији за вожњу. Затим је план био да уђем у Босну и Херцеговину, онда продужим ка Хрватском приморју, потом пре уласка у Црну Гору опет да посетим БиХ, и на крају по поновном уласку Црну Гору да се вратим у Србију. Идеја је била да направим круг како бих уштедео на времену, али и на новцу. По првобитном плану тај круг је требао бити око 1700 километара али из разних разлога, а највише кише која ме је често пратила, на крају сам пут завршио са пређених 3024 километара.

Како је изгледало путовање из твоје перспективе?

Феноменално. И јако динамично. Чак и киша која ме је често пратила није покварила тај позитиван осећај. Можда је чак и мало допринела да буде још динамичније. Није ми било тешко да свако вече пишем текст и припремам фотографије, ионако сам путовао сам тако да сам могао то натенане да радим. Некад сам то у приватном смештају радио, некада у неком ресторану док сам чекао клопу, некада у кафићу уз кафицу... Толико се ствари десило и на толико места сам био да ми је просто невероватно да сам само дванаест дана путовао. Мада, заправо, никада нисам био сам јер сам упознавао људе успут. Било да је то двадесетоминутни тет-а-тет или вишечасовно дружење увек се некако наместило да сам имао са ким да се испричам где год сам стао. 

Никаквих непријатности током пута нисам имао. Ни приликом преласка граница, ни у градовима у којима сам боравио. Сви људи које сам упознао су јако позитивни, од севера Хрватске преко Бихаћа и Дрвара, до Никшића, и назад до Београда. А захваљујући фотографу Изету кога сам упознао у Бихаћу могао сам да фотографишем унутрашњост зграде у којој се одржало прво заседање АВНОЈ-а. Та зграда је сада музеј. Мање споменике које сам виђао током путовања могу описати, али велике спомен паркове посвећене највећим биткама не могу. Једноставно не могу. Свакоме ко ме пита предлажем, у ствари, снажно сугеришем да оде и сам/сама их види и доживи. Једно је када гледате фотографију споменика, а сасвим други је осећај када станете испод њега и видите да је до врха остало још тридесетак метара. Или када се приближите чувеном споменику у облику римског броја пет у Крагујевцу па видите да површина није равна већ се виде уклесана лица и руке. Или, попнете се на Кадињачу и схватите да је дужина спомен парка око 200 метара. Ја сам веома задовољан како је путовање просло и какве сам утиске са собом донео у Београд. Мени је ово искуство које је непроценљиво, нарочито што сам испунио једну жељу коју сам дуго имао.

У ком стању су споменици, да ли су одржавани или заборављени?

Споменици, они који су преживели ратове деведесетих у већини су у добром стању, било да се налазе у Хрватској, БиХ, Црној Гори, Србији... О већини се доста води рачуна. Међутим, неки нису били те среће. Кућа на уласку у Титову пећину је била вежбовна мета за неку војску која је опколила Дрвар деведесетих тако да је кућа која сада стоји горе реплика али прављена до детаља по оригиналу. Затим, четворокраки споменик у самом центру Дрвара је такође био мета, али њега су по причи мештана гађали сви. Био сам горе и нисам га фотографисао јер је остало неколико делова разбацаних по трави.

Код Титове пећине је лепо уређен комплекс са два музеја и сувенирницом. У најбољем стању су Козара, Јасеновац, Кадињача, Крушевац, Крагујевац, Подграић, Макарска, Бихаћ... Козара је посебна прича. Трава покошена, све јечисто, очувано, као да ће Тито сваког тренутка да дође. Заправо од већих (и ових што сам ја посетио) једино Дрвар изгледа као да је преживео још један десант. Споменик у Чачку је доста ишаран графитима, а оно што је јединствено за њега је да су управо на њему наследници "четника" и "партизана" заједно положили венце у част погинулима у борби против фашизма.

Подели са нама неку ангедоту са твог путовања.

Ух, било их је много, не знам коју бих пре издвојио. Можда мој шок на граници при уласку у Црну Гору када ми је полицајац рекао да је мој регистарски број на Интерполовој потерници? Па се после испоставило да је у питању бразилски ауто зелене боје са идентичном таблицом. То ме је добро штрецнуло. Исто ми се десило и на прелазу Шћепан Поље када сам ишао ка Тјентишту, али ми је тада рекао да ће унети исправку и од тада сам мирно прелазио границе. Можда најупечатљивији моменат је био у Макарској. Хтео сам да попијем кафу уз Јадран. Када сам се паркирао направио сам две фотке мотора на кеју, сео у кафић и то окачио на facebook страну фоторепортаже. Није много прошло и стигао је коментар "Добродошао".

Признајем, био сам мало затечен, али сам лајковао и наставио да спремам материјал за уплоад. Мало сам се и испричао са момком који ради као конобар па смо се зезали како сам ја дошао код њега у Макарску а пола његове фамилије живи у Београду и Новом Саду. Нешто касније, када сам наставио рад на лаптопу пришао ми је један момак, видно физички спреман, кратко ошишан и питао ме: "Да ли је оно твој мотор са београдским таблицама?" У секунди ми је прошло кроз главу да сам у сред Макарске и да мој мотор прилично боде очи онако натоварен. Није ми баш било свеједно, али помислим у себи "ма, куд пукло да пукло" и одговорим, онако, мало чвршће: "Јесте, зашто? Смета, да га померим?!" Те две секунде су прилично дуго трајале док ми Никола није одговорио: "Ма не смета, ја пратим твоју репортажу преко facebook-a, видео сам да си стигао овде и дошао сам да се упознамо.

Ја сам ти написао "добродошао" на оном посту..." Јесте ми мало лакнуло, призњем. Да ли сам тако реаговао зато што сам мислио да нису сви људи оставили иза себе то што се дешавало пре двадесетак година, заиста не знам, али ми је веома драго да је Никола још један од људи који су ми потврдили да нормалних људи има свугде. Није дуго седео јер је изашао са посла, али сам од њега добио позив да дођем до њега и будем гост ватрогасног дома. Наравно да сам то прихватио јер колико пута вам се пружи прилика за тако нешто. Упознао сам његове колеге ватрогасце и заједно смо провели око четри сата дружећи се. Било је још интересантних ситуација, али сам издвојио ове две. Срећом, ниједна није била негативна.

Цело путовање је захтевало сигурно озбиљну финансијску подршку. Да ли ти је неко помогао у припреми и током самог пута?

Јесте, и много им хвала на томе. Сваки пут мотоциклом за просечног грађанина Србије је скуп, то је чињеница. Ја сам са другарима имао и пех током припреме мотора. Од једноставног проблема непажњом смо направили велики квар. То је доста утицало на буџет предвиђен за пут. Продавница мото-опреме Гуевара ми је доста помогла око делова за мотор, а неопходним потрепштинама за пут су ме снабдели Љуба из ПЦ Фото, продавница оутдоор и алпинистичке опреме Зелено Дрво и колега бајкер Џокс са Мангула мото-одећом. Као јако симпатичан моменат морам поменути и госте кафића Бар Тендер који су у договору са власником Будом скупили новац и дали ми пред пут да ми се нађе.

Већину тих људи никада нисам срео али без обзира на то су ме подржали, што је мени био један јако леп моменат. Сви ови људи су ми дали ветар у леђа и много су ми олакшали рад на фоторепортажи. У Бања Луци колега бајкер Данијел ме је примио, како се то некада говорило, на коначиште и обезбедио ми је гаражу за мотор. Његово гостопримство је заиста било онако како ми је бака причала да су људи дочекивали госте. И у Невесињу, пошто сам стигао касно, ушао сам у први ресторан који сам видео и питао где могу наћи повољан приватни смештај.

Људи су се одмах организовали да ми нађу место где могу да преспавам. Такође не бих смео да заборавим Дамира и Џамба из Никшића, који су ми правили друштво током обиласка локланих споменика (Требјеса). У Србији су ме дочекали другари бајкери на улазу у Сопот где смо клопали јагњетину, а после по обичају код домаћина на кафу. Доста људи ми је нудило помоћ и јавили су ми се са жељом да се нађемо на "чашици разговора" ако будем пролазио кроз њихов крај. Желе људи да помогну ако могу, бар је моје искуство такво било током пута.

Какве су биле реакције људи који су пратили твоје путовање, путем facebook странице?

Јако позитивне. С' тим што морам напоменути да сам напредак путовања постовао и на форумима. Већ сам испричао да сам се захваљујући facebook-u упознао са ватрогасцем Николом. Поред тога било је и других позитивних коментара. Када се све сабере на овим друштвеним мрежама било је укупно око 20.000 прегледа што ћете се сложити да није мало, нарочито ако се узме у обзир да није било организоване промоције фоторепортаже у било ком облику.

Да ли имаш у плану још оваквих путописа, тј планови за будућност?

О да. Као што сам већ рекао људи су позитивно реаговали и на тему и на сам концепт извештавања тако да ћу у будућности радити још фоторепортажа. Следећа је планирана за почетак октобра и зваће се "Путевима римских императора". Седамнаест цезара је рођено на овим просторима, тачније Балкану, али овог пута ћу се возити само кроз Србију. Пошто је даља историја у питању посетићу ископине у Винчи и Лепенски вир. Планирани круг је око 1000 километара, али видећемо колико ће бити на крају будући да је за "Путевима НОБ-а" дужина пута била скоро дупло већа од планиране. Још један велики пројекат је у предприпремној фази, фоторепортажа која би трајала више од месец дана са почетком у фебруару. Највише бих волео да радим на промоцији Србије и њених позитивних страна. Можда некоме то звучи невероватно због свега што се дешава у земљи, али заиста их имамо. Знам, јер сам видео и доживео. То је велики посао који захтева доста времена, самим тим и новца. Колико ћу у томе успети - видећемо.

Уколико вас интерсује детаљна репортажа ми вам предлажемо да посетите званични фан паге на Facebook Пхото репортаге Paths оф PLW - Путевима НОБа