КАДА ЈЕ ВЕЋ КАСНО ЗА КАЈАЊЕ: 5 ствари за којима они на САМРТИ најчешће жале

Брони Варе, британска медицинска сестра која се бринула за људе током последњих недеља њиховог живота, каже да је изненађујуће да се они на самрти кају углавном због пет врло сличних ствари.

1. Да сам барем живео како сам желео , а не како су то желели други

Ово је најчешћи узрок жаљења већине особа које умиру, наводи се у Брониној књизи. - Волео бих да сам имао храбрости водити живот доследан самом себи , уместо што сам живео онако како су други очекивали - рекли су јој многи који су се нашли на самртној постељи .

Кад схвате да им се живот примиче крају и кад га јасно сагледају, лако је видети колико је снова остало неиспуњено због страха или притиска околине .

Ова медицинска сестра наводи да се испоставило да већина људи није испунила ни половину својих снова, а умире знајући да је то због одлука које су сами доносили или их нису доносили, и да често нису свесни да је здравље то што доноси слободу које је мало ко свестан "све док га не изгуби" . 

2. Да барем нисам толико радио

"Ово ми је рекао сваки мушки пацијент којег сам неговала. Нису видели одрастање своје деце и толико су времена били одвојени од супруге , а на самрти жале због тих одлука  И жене знају жалити због истог разлога, али већином су то рекли старији мушкарци", пише Брони и објашњава да је главни разлог томе што су многе њене пацијенткиње биле домаћице, док су се скоро сви мушкарци које је неговала кајали што су толико времена трошили зарађујући новац. 

3. Да сам барем имао храбрости да изразим осећања

У својој књизи Брони наводи да је велики проблем њених пацијената кога нису били свесни пре него су доспели у самртничку постељу то што су током целог живота потискивали осећања како би одржали мир с другима. То је скоро увек за резултат имало лош квалитет живота који се може најлакше описати фразом "средња жалост".

"Ти људи никада не постану оно што би заиста могли постати. Многи се чак разболе због огорчености и повређености коју нису никад изразили или разрешили", наводи се у књизи.

4. Да сам барем остао у контакту са пријатељима

Људи често не схватају праву вредност старих пријатељстава све док не схвате да ће их заувек изгубити , а онда често није могуће пронаћи те особе и ступити у контакт са њима .

5. Да сам себи барем допустио да будем срећнији

"Ово је зачуђујуће уобичајен разлог . Многи схвате тек на крају живота да је срећа – избор. Многи људи једноставно западну у колотечину. Због страха од промене и пред собом и пред другима глуме да су задовољни. Међутим, оно чега често нису свесни је да дубоко у себи жуде за тим да се добро насмеју и унесу мало лудости у свој живот", закључила је ауторка .