Сачекуше у Србији: Дводеценијска нит зла без краја
Почетак деведесетих година донео је нови феномен на београдским улицама - убиства међу криминалцима која су се збивала у јавности. Повезаност са тајним службама није потпомогнута превеликим бројем доказа, али је стално помињана као незаобилазан фактор.
Скорашњи оружани напад на Милана Бека подсетио је на године за нама које су, поред економске, културне и духовне декаденције и пропадања, обележила и јавна убиства. Распад "велике" Југославије и рат који је уследио избацио је на површину криминале структуре које су годинама оперисале изван, договором са оновременим тајним службама.
Криминалци су се борили за две ствари. За славу, пошто су им "красне" деведесете омогућиле наступ у јавности, и за територију, новац и моћ у свету са друге стране закона. Да би се позиције очувале, а неретко и надградиле, организовани су напади на највеће такмаце. Напади који су прерасли у убиства на улици, оред кућом, у јавности уопште.
Прво велико убиство била је елиминација Бранислава Матића Белог, финансијера Српског покрета обнове и Српске гарде, пише Блиц. Њега су на Вождовцу аутоматски оружјем упокојили непознати починилоци 3. августа 1991. Злочин није разрешен до дана данашњег.
Матићева смрт отворила је причу која се из године у годину само интензивирала. Један за другим, у сачекушама падали су Александар Кнежевић Кнеле, Радојица НИкчевић, Жорж Станковић... Горана Вуковића Мајмуна убили су у центру Београда док је улазио у аутомобил.
Једно од малобројних решених убистава јесте смрт Горана Марјановића. Прво је ухапшен његов убица, а затим и наредбодавац Сретен Јоцић - Јоца Амстердам.
Пријатељство са владајућом кликом тог времена није било гарант опстанка. Владу Ковачевића Трефа, пријатеља Марка Милошевића, неоткривени нападач усмртио је код 1997. Сава центра. Зоран Тодоровић Кундак, који је био генерални секретар ЈУЛ-а и директор "Беопетрола" убијен је исте године док је улазио у ову фирму.
Полиција није имала успеха у расветљавању ових злочина. Штавише, неретко су високи званичници из МУП-а говорили да су узрок тога тајне службе државе које су повезане са криминалним делима. Уследила су убиства полицијских посленика, инспектора Драгана Радишића, начелника Милорада Влаховића и Драгана Симића, људи који су управо радили на решавању сачекуша. Највеће убиство припадника полиције у то време била је ликвидација генерала и начелника Службе јавне безбедности, Радована Стојичића Баџе 1997. године.
Двехиљадите су кренуле несмањеном жестином. Дан после Српске нове године, у хотелу "Интерконтинетал" у Београду, убијен је Жељко Ражнатовић Аркан, ратни вођа Српске добровољачке гарде, председник Странке српског јединства и народни посланик, криминалац са дугом и "славном" биографијом. Убице власника ФК Обилић су ухваћене. Добросав Гаврић и Милан Ђуричић су осуђени, али су потом пуштени на слободу.
Три месеца касније страдао је Жика Петровић, генерални директор ЈАТ-а. Пад Слободана Милошевића није прекинуо колоплет убистава. Испред хотела "Југославија", 2002. убијен је генерал полиције Бошко Буха.
Полицијска акција "Сабља" која је уследила после убиства премијера Зорана Ђинђића 2003, донела је крај земунском клану, те решење неких од убистава које је ова група починила: Бранислава Лаиновића Дугог, Зорана Ускоковића, Средоја Шљукића Шљуке, Јована Гузијана...
Није дуго прошло, а сачекуше су заживеле наново. У марту 2004. усмрћен је генерални секретар Фудбалског савеза Србије и Црне Горе, Бранко Булатовић, док су атентатори оманули у покушајима да ликвидирају Андрију Драшковића и Зорана Недовића. Потенцијални наручилац био је Лука Бојовић, а у "рату" са њим пали су Бранислав Шарановић и Дранило Радоњић. За освету, убијен је Бојовићев брат, Никола.
