КАД ЂАЦИ ТУКУ: Шта то беше професор?

Милорад Антић, преседник Форума средњих стручних школа на наше питање шта мисли поводом хрватског предлога о изменама закона о образовању, где се насилницима забрањује  редовно школовање сматра следеће:

 „ Насиље у средњим, посебно стручним школама постоји, али се вешто прикрива и гура под тепих. Нарочито у оним школама које деца нису желела да упишу. Псовке, гурања, и гађања кредом су свакодневна појава. Било каква акција коју спроведе синдиката, удружење или наставничко веће школе је неуспешна, јер је увек ученик у праву.

Колико кошта шамар наставнику?

Незадовољство избором школе није једини разлог, он је само можда један у низу, сматара Антић, а да су корени много дубљи, и он лежи у породици.

„Шамар наставнику данас кошта неких пет до десет хиљада динара. Однос према наставнику је данас толико деградиран да је просто непојмљиво, да једну струку која образује и васпитава генерације, хоће оваквим прописима буквално да угасе.Закон је толико дао права деци да је наставник незаштићена врста. Рецимо, данас је великом броју колега долазак на посао постао ноћна мора, нарочито кад је крај школске године“.

Некада је улазак наставника и професора у учионицу поздрављан тако што би сви до једног устали и сели кад професор седне, а данас тај исти професор кад улази у школу једино што очекује је креда у главу. Неко устане уз подругљив осмех, већина ни не устаје, једна тотално хаотична прича.

Насиље је сваке године све учесталије. Однос наставника и ученика се у потпуности изгубио и не постоји. Сама професија је толико деградирана, тако да професор сматра да измена и предлог оваквог закона код нас не би ништа изменио. 

Каква је улога родитеља?

„Родитељи су буквално највећа кривица Васпитно-образовни систем је толико изгубио смисао. Ученици насилници су обично деца из проблематичних породица, чији су родитељи алкохоличари, наркомани, или деца која су препуштена улици. Постоји и друга врста родитеља, а то су они преамбициозни који желе да њихово дете буде најбоље, ван његових могућности и капацитета. Па онда родитељ плаћа силне приватне часове, па ако му дате мању оцену од очекиване, родитељ узме вежбанку и гађа професора на ходнику њом у лице, виче на вас  и тако даље“.

Да ли се још увек одржавају родитељски састанци и имају ли они икаквог смисла?

„Ја сам баш јуче изјавио за један медиј да родитељски сатанци не да не постоје, него то нема више никакву поенту. Максимално дође десетак родитеља. Чак ни на тај први родитељски састанак, када деца започињу средњошколску годину, на упознавање са разредним старешином дођу три четири родитеља. Наставник је форма најобичнија. У мају или јуну је мало израженија та прича, јер се закључују оцене, а пре тога, нико не долази. Можете ви да зовете и шаљете хиљаду телеграма, то нема никаквог смисла.

Школа - полигон обрачуна

За насиље се најчешће сазнаје тако што видео снимак насиља заврши на некој од друштвених мрежа и наравно, нико не реагује. Не коментаришу чак ни ученици, јер су и сами жртве вршњака.

Уколико је наставник био  предмет насиља једино што може да уради је да се жали директору школе, који касније на разговор позива тог ученика, па се пишу силне жалбе и све заврши у неким фиокама у прашини. Онда се фокус своди на истражитеља, који треба да закључи како се све десило и обично се дође до закључка да је професор уствари главни кривац и узрок проблема.

Самим тим, такав наставник није добар наставник и не зна шта је образовање и шта је васпитање, не уме са децом, и одмах је код других окарактерисан као лош наставник, па зато наставници избегавају пријаве и малтретирања, док му живот не постане угрожен.

Садашњи систем, прописан законом о образовању, апсолутно је некритички на страни ученика, намећући психолошка решења као једина за ученике, а професора означавају као јединог кривца за насталу ситуацију.  Случај професора Чобанског који је добио отказ, због тврдњи неколико ученика, о коришћењу наркотика указује на тишину којом се штити ,,невиност” школараца.

Сезона "лова" на наставнике

• Пример први: 26. 06. 2012. године - Ученик првог разреда Гимназије "Јован Скерлић" у Владичином Хану А. С. (15) осумњичен је за физички напад на професорку математике Дикици Илић (59), јер му је дала јединицу из тог предмета. Осумњичени ученик је је професорку ударио ногом и поломио јој кук.
• Пример други: 22.06.2009. године - О. М, ученик прве године Средње техничке школе “Никола Тесла” у Сремској Митровици, покушао је да поправи оцену из хемије тако што је пред целим разредом ишамарао шездесетогодишњу професорку Марију Мошић, која се спремала да за седам дана оде у залужену пензију.
• Пример трећи: 09.02.2011. године - Ученик Средњошколског центра "Голуб Куреш" је у току часа претукао професора Јову Петковића. Ученик, који је пунолетан, ударио је професора шаком у уста и нос, након чега је Петковић пао на под.
• Пример четврти: 15.09.2006. године - У току наставе и без претходне свађе Димитрије Ерић из Трстеника, ученик трећег разреда Угоститељско туристичке школе у Врњачкој Бањи претукао је Дејана Јањића (35), наставника посластичарства и куварства. Усред часа задао му је седам-осам удараца бејзбол палицом у пределу главе тако да је била неопходна хитна интервенција дежурне лекарске екипе. 
• Пример пети: 08.06.2009. године - У Економској школи “Димитрије Туцовић” у Врању догодио се тежак инцидент. На професора математике Слађана Јањића физички је насрнуо ученик врањске Пољопривредно ветеринарске школе. Професора су од побеснелог ђака друге школе одбранили професори који су се затекли на истом спрату, након чега су сви ученици удаљени из зграде школе, а улазна врата остала закључана до доласка полиције. 

Биланс насиља

Форум београдских основних школа спровео је крајем 2013. године анонимну анкету међу наставницима о томе колико су они на свом радном месту изложени насиљу. Само једна четвртина њих изјавила је да током досадашњег рада није доживела никакав облик насиља.Најчешће се радило о вербалном насиљу, њих 8% је било изложено и физичком насиљу, а 25% директним претњама.

Све и да се поменути закон спроведе код нас, остаје недоумица да ли би овај закон више утицао на на последицу или узрок насиља, јер професори немају одговор на ово питање.

Понижени у сваком облику, ментално, морално и финансијски, данашњи професори су веома далеко од шешира професора Вујића. Тај филм је бајка, музеј воштаних фигура за данашње ђаке. Зар то није срамота?

Погледајте и:

• Шест шокантних одлука које су донеле поједине школе
• ИЗРАЧУНАЈТЕ САМИ: До 2082. Србија неће имати прваке!