СЛАВА И СМРТ У БЕОГРАДУ: Пола века од несреће у којој су страдали генерали Бирјузов и Жданов

Сваки је Београђанин био на Авали, а и многи други, ако никада другачије, а оно на екскурзији у првом разреду основне школе. Древна планина некад је била вулкан и чини се да се његовим гашењем отворила непрекидна нит ватре десетак километара западно, на месту где се љубе Дунав и Сава. 

Од Малих Скордиска па до дана данашњег није било већег рата у Европи, а да се нека војска није устремила на Сингидун, Албу Греку, Нандорфехервар, Принц Ојгенштат и Београд. Последња окупација наше престонице мотив је овога чланка.

Када се враћате са Споменика Незнаном јунаку ка граду, након неколико минута лаганог хода, са леве стране стоји белег за који многи не знају коме је посвећен. А, штета је, јер су они за чије је сећање Јован Кратохвил саздао спомен 1965. године то заслужили.

Далеке 1964, 19. октобра из Москве је полетео Иљушин ИЛ-18 са 22 члана посланства и 11 чланова посаде. Намера званица била је да уприличе двадесетогодишњицу Ослобођења Београда, поготово јер су међу њима били и учесници операције. Најважнији у делегацији били су Сергеј Бирјузов и Владимир Жданов, старешине совјетских снага које су изгнале Немце са географског Балканског полуострва. Уместо да без проблема слети на Сурчински аеродром, летелица је ударила у Авалу доневши тренутну смрт свима који су се налазили у авиону.

Хрушчов умешан?

Трагедија од пре пола века никада није потпуно разјашњена и за собом и даље вуче вео непознанице. Док је по једној теорији за све крива разлика у мерним системима, метрима које су практиковали у СССР-у и стопама које су се користиле у Југославији, дотле је по другима виновник трагедије нико други до тадашњи вођа СССР-а Никита Хрушчов.

Наводно се осветољубиви самодржац из Политбироа свемоћне КП СССР тако ратосиљао члана Централног комитета, Начелника генералштаба и једног од главних актера Кубанске ракетне кризе, Бирјузова.

Николај Камањин, важан члан совјетског космичког програма, убрзо после несреће, на једном пријему је рекао: "Бирјузов је убијен".

Ево кратких биографија двојице за нас важних историјских личности.

Рођен 1904. у Скопину (Рјазањска област), са 18 година је ступио у Црвену армију, а са 22 у Комунистичку партију. После школовања на Војној академији "Фрунзе", брзо је напредовао у служби, да би од 1939. три године командовао 132. стрељачком дивизијом, што је било изузетно будући да су старешине већих формација ретко остајали на истој дужности преко годину дана.

С почетком рата рањен је пет пута јер је често лично водио јуриш на Немце. Као заповедник Друге гардијске армије дао је велики допринос опкољавању немачких армија под Стаљинградом. Постао је командант Јужног фронта, потоњег Четвртог украјинског. Затим је пребачен у Трећи украјински фронт, где је као члан команде 37. армије учествовао у ослобођењу Бугарске и Југославије, а тиме и Београда.

Након рата био је на више положаја, да би 1955. био проглашен маршалом и постао заповедник Стратешких ракетних снага, којима је командовао до 1962. Током тог периода био је важан актер у Кубанској ракетној кризи. Између осталог, уверавао је да ће смештање ракетног оружја на Кубу успети да сакрије од Американаца, што се показало погрешним.

На место начелника Генералштаба совјетске војске постављен је 1963. године, а био је и члан Централног комитета КП СССР, као и посланик Врховног совјета Совјетског Савеза. Био је носилац многих великих одликовања: пет пута је добио Орден Лењина, био је Херој СССР, а 1964. је, посмртно, проглашен за народног хероја Југославије.

Две године старији од Бирјузова, Жданов је рођен 1902. у Кијеву. Добровољно је приступио Црвеној армији у завршном периоду Руског грађанског рата, док је у Партију примљен 1941. Завршио је пешадијску школу, али је славу стекао у механизованим формацијама.

Истакао се у Стаљинградској битки, пробоју јужно-украјинских фронтова, те разбијању непријатеља на потезу Јаши-Кишињев, после чега су Совјети успели да избију на Дунав. Суделовао је у ослобођењу Бугарске, када је проглашен Херојем СССР, Југославије и Мађарске.

Његов велики допринос, поткрепљен и личним учешћем у првим редовима Четвртог гардисјког механизованог корпуса у Битки за Београд донео му је орден Народног хероја Југославије 20. октобра 1944. 

По заврштеку рата, завршио је Војну академију генералштаба, службовао је у Далекоисточном, Јужноуралском и Прекобајлакском војном округу. Држао је положај старијег војног саветника Источнонемачке армије, а смрт га је затекла на месту старешине Тенковске војне академије.

Слава им и хвала.