СРПСКА ДЕЦА СКУПА: Доктори крали бебе и продавали у иностранству током СФРЈ!

Они се, у тој тврдњи, ослањају на неспорну чињеницу да су пре тога многа деца из бивше Југославије легално усвојена у иностранству, у неким случајевима, како се показује - уз корупцију, пишу Вечерње новости. Када се тај механизам уходао, тврде, прешло се на обмањивање родитеља да су им деца умрла у породилиштима, да би онда мимо њиховог знања била продата странцима!

“Бебе из Србије су се “усладиле“ странцима, и ми смо убеђени да је после великог броја усвајања деце седамдесетих година прошлог века и после тога настављен “извоз беба“", тврди Горан Филиповић, родитељ из Београда. - После одузимања деце од мајки и волшебних усвајања, наше бебе су потом почеле да нестају из породилишта. А познато је, на пример, да у једном граду у Данској живи велики број успешних пословних људи усвојених из наше земље.

Андерс Олсен рођен 1972. Срђан Милинковић,

Нови родитељи очито нису жалили новац да добију дете баш из Србије, јер смо били познати као здрава, витална нација, још „неискварена“ високим стандардом. Указују и да су, због мање понуде него потражње и доброг „квалитета“, наша деца у иностранству била веома скупа. Да је Србија минулих деценија била „елдорадо за усвајање деце“, док су од овог „бизниса“ многи зарађивали, потврдио је Андерс Олсен, који већ 42 године живи у Копехагену. Родио се 1972. у Сланкамену као Срђан Милинковић. Када му је данска мајка казала да су га као тромесечну бебу купили за 20.000 марака од Центра за социјални рад у Србији, избезубљени човек је допутовао у Сланкамен. Упознао је праве родитеље, Душана Милинковића (88) и Софију Бошњак (63), која му је рекла да је по доласку из породилишта, насилно одведен из куће.

“Сумњам да је у то време било доста продаје деце, као што је случај са мојим братом“, каже,Александра Милинковић (44), сестра Андерса Олсена (Срђана). А тих давних година, новине у Данској, у којој је за неколико година било усвојено 35 малишана, покушале су нашим економским тешкоћама да објасне зашто ми једини у Европи, дозвољавамо „извоз деце“.

“Упозорен сам да се, због правног формализма и бирократизма у поступку међународних усвојења, чак и деце која су рођена и налазе се у Југославији, путем посредника развио такав бизнис који је на скандалозно зао глас изнео наше „методе“ код усвајања“, написао је почетком седамесетих година др Ив Недељковић, научни сарадник Института за социјалну политику СР Србије, у извештају са светског конгреса о усвајању, одржаном у Милану.

“Поруџбеница“ из Данске и Шведске за чак 230 наше деце

И тада је била јавна тајна да су понеки дански адвокати узимали добре своте новца да би спровели усвојење југословенског детета. Где је тај новац завршавао, било је тешко доказиво, али се претпостављало да су наше бебе куповане.

“У то време, у закону о усвојењу није било никаве ставке о страним држављанима“, присећа се Даница Петровић, пензионисана социјална радница из Ниша. Страни држављани су 1967. године усвојили на територији СР Србије десеторо наше деце. Идуће године већ је забележено 13 таквих случајева, а 1969. - 24. Наредних година је тај број растао. Почетком седамдесетих, у Зеницу, Приштину и Кулу стигла је “поруџбеница“ из Данске и Шведске за чак 230 наше деце! Тада смо постали познати извозници беба, за који се свет све више интересовао.

Странци су, у међувремену, пронашли много једноставнији начин да дођу до наше деце, а да и не виде Југославију. Тада није била тајна да известан број наших радница запослених ван земље, рађао ванбрачну децу, а потом их „поклањао“ појединцима или организацијама и агенцијама за усвојење. А у то време, на раду у иностранству било је само из Србије око 30.000 жена. Званично, за шест месеци 1972. године у Западном Берлину, на подручју нашег конзулата у Штутгарту усвојено је чак 1.300 малишана, ванбрачно рођених у СР Немачкој, где су њихове мајке, наше држављанке, биле привремено запослене.

Први посумњали

Сава и Ружица Бабић из Инђије, крзнарски радници у пензији, су први у Србији постали сумњичави родитељи и то са болним разлогом. Трагали су за својим сином Николом још од далеке 1959. године, када је нестао у београдској болници за недоношчад. Несрећна мајка је стално имала осећај да се догодило нешто чудно са дечаком, који је са њом провео само десетак сати у породилишту у Инђији. Године 1996. Ружицу и Саву пореметио је анонимни телефонски позив и откриће да је њихово треће дете, за које су мислили да је мртво већ 37 година, заправо - живо!

Случај несталих беба ускоро пред Владом Србије

Радна група формирана поводом афере "случаја несталих беба", завршила је рад и очекује се да Министарство здравља убрзо пошаље одговарајући предлог Влади Србије, изјавила је Вања Родић, помоћник министра правде у Сектору за заступање Србије пред Европским судом за људска права у Стразбуру.

"Што се тиче "случаја несталих беба", односно предмета Зорице Јовановић против Србије, рок који нам је Суд (у Стразбуру) дао да обезбедимо механизме који ће омогућити родитељима да дођу до података о судбини своје деце и правичног задовољења, истекао је пре три дана", потврдила је Родићева. Она је прецизирала да је "радна група коју је основало Министарство здравља завршила рад и у току су консултације између министарстава".

"Очекује да Министарство здравља убрзо пошаље одговарајући предлог Влади. Држава је свесна да пресуда мора да се изврши. Коначна одлука о начину на који ће се извршити, међутим, још није донета", истакла је Вања Родић.

Она је, такође, констатовала да је у Стразбуру број представки грађана Србије против државе нагло опао од како је Европски суд у марту ове године одбацио представке у предмету "Вучковић и други против Србије" (тзв. "ратне дневнице") сматрајући да уставна жалба није искоришћена на адекватан начин.