СРПСКИ ПОНОС: Шта је све Новак урадио за 28 година живота (ВИДЕО+ФОТО)

Док пре десетак година Новак Ђоковић није почео незадржив продор ка светском врху, тенис је за наше прилике био само још један у низу "малих" спортова који у Србији није уживао превелику популарност, макар не ону која је током година бледела после успеха Монике Селеш почетком деведесетих. Истина, већ тада су назнаке великих резултата имали Јанко Типсаревић и Јелена Јанковић, али је доласком на светску тениску сцену тада још увек тинејџера Ђоковића, тенис просто експлодирао у српској спортској јавности и позиционирао се као један од ретких који би озбиљно могао да пољуља неприкосновеност фудбала и кошарке. Оно што је уследило промениће у потпуности слику "белог спорта" у домаћим оквирима, али и живот једног од најбољих, ако не најбољег спортисте рођеног на тлу југоисточне Европе.

Овог 22. маја 2015. године, готово деценију касније, Новак Ђоковић пуни 28 година. Десет година после којих је тешко побројати све успехе које је овај велики спортсмен постигао, како на професионалном, тако и на приватном плану. Ђоковић је за десет сезона проведених на професионалним турнирима широм света забележио чак 639 победа у 781 одиграном мечу, освојивши чак 53 АТП титуле, од чега 24 Мастерса и осам грен слем турнира, зарадивши само од турнирских награда близу 80 милиона долара.

Још када је у јулу 2006. освојио свој први турнир у холандском Амерсфорту, српски тенисер најавио је велика дела, да би само три месеца касније тријумфом у француском Мецу ушао међу 20 најбољих на свету. Уследила је сјајна 2007. година и прве титуле на Мастерс турнирима у Мајамију и Монтреалу, чиме је доспео међу десет најбољих тенисера планете.

Уследио је узлет од којег су полако већ могли да страхују и дотад неприкосновени Роџер Федерер, те надолазећа звезда Рафаел Надал. Већ средином исте године, односно до Вимблдона, само су њих двојица били испред нашег тенисера на АТП ранг листи. Није прошло много пре него је и њима Србин, који је тек загазио у трећу деценију живота, почео чешће да узима скалп. Почетак наредне 2008. донео је историјски успех за српски тенис, односно освајање првог грен слема за самосталну Србију, Аустралијан опен у Мелбурну, а пут до беспрекорне титуле водио је и преко легендарног Федерера у полуфиналу.

Тај успех аутоматски је пласирао Ђоковића међу најпопуларније спортисте у историји малене балканске државе, а њему донео невиђену светску славу са којом се током целе каријере носио на маестралан начин. Увек одмерен и фин, културан и галантан, шармантан и духовит, пленио је и "куповао" милионе срца широм света. Српски полиглота (осим матерњег говори и енглески, немачки, шпански, италијански и француски језик), поштовао је културолошке особености земаља у којима је гостовао, а никада није пропуштао да свету дочара све духовне вредности које је понео из родне Србије. Колико је велик показао је још после освајања поменутог Монтреала 2007, када се на неопростиву грешку конферансијеа турнира да долази из Хрватске није нимало увредио, већ шмекерски и смирено одговорио да је "то иста ствар". Тада је имао двадесет година.

Све што је уследило од старта 2008. године промовисало га је у најбољег спортисту Србије у 21. веку, већ на његовом врлом почетку, будући да је тешко веровати да ће неко достићи такав планетарни успех и популарност какву је стекао Новак Ђоковић. Поменуто Отворено првенство Аустралије освајао је у наредних седам година још четири пута, поставши апсолутни владар Мелбурна, будући да у Опен ери нико није освојио више титула од њега. Није га у великим достигнућима зауставила ни нешто слабија 2010. година у којој је освојио "само" две титуле.

Ипак, на њеном самом старту први пут је стигао до другог места на АТП ранг листи, док је на њеном затварању, у тандему са Виктором Троицким, Јанком Типсаревићем и Ненадом Зимоњићем донео Србији прву титулу у Дејвис куп историји, чиме је на најбољи начин најавио један од најбољих стартова једне АТП сезоне у историји овог спорта.

Ђоковић је тада нанизао 41 тријумф на почетку 2011. године, рушивши све могуће рекорде и освојивши седам титула до Ролан Гароса на којем га је у полуфиналу елиминисао Федерер. "Френч опен" до данас није успео да освоји.

Париска шљака за њега је постала као уклета, иако се на њу неколико пута враћао као један од главних фаворита (што је случај и у овој 2015. години), али га је на турниру у Булоњској шуми неприкосновени Надал више пута заустављао на путу ка титули. Иако још није дочекао да чује "Боже правде" на централном терену тениског комплекса у "Граду светлости", успео је да само месец дана касније испуни два највећа циља од када је први пут узео рекет у руке – да освоји Вимблдон и избије на прво место АТП листе!

Магичан узлет у каријери крунисан је два пута у три дана, полуфиналном победом над Цонгом када је обезбедио чело АТП каравана, те финалном против Надала за први тријумф на вимблдонској трави, чиме је успео да испуни обећање са самог почетка каријере, дато себи и свом првом тренеру, легендарној Јелени Генчић. На измаку исте сезоне разбио је малер и у финалима УС Опена, а сезону је окончао са чак десет трофеја и првим насловом тениског "броја 1" на крају сезоне, чиме је заслужено понео и "Лауреус" награду, намењену најбољем светском спортисти.

Тада, као и после одбрањене "круне" у наредној сезони када је први пут освојио финални Мастерс турнир, свима који су икад сумњали у његове способности заувек су запушена уста. Ни зли језици који су га оптуживали за симулирање повреда, нису могли да га омету на путу ка тениској бесмртности. Ђоковић је применом глутенске дијете решио многобројне здравствене проблеме који су га спутавали у стварању врхунских резултата, а српски ас полако је растао у једног од најкомплетнијих тенисера у историји ове игре. Вероватно најбољи бекхенд играч у историји"белог спорта" сваки елемент игре довео је готово до савршенства, а томе је свакако допринела и сарадња са Борисом Бекером који се првом тренеру Маријану Вајди придружио крајем 2013. године.

Ни круна препуштена Рафаелу Надалу на крају те сезоне није га уздрмала у грађењу великих животних достигнућа, јер му је следећа 2014. година донела моменте лепше од ма ког спортског успеха, чак и другог Вимблдона освојеног почетком јула месеца. Само неколико дана касније, као круна дугогодишње везе, далеко од очију широке светске јавности, на црногорском полуострву Свети Стефан венчао се Јеленом Ристић, која му је три месеца касније донела на свет наследника, сина Стефана, којим је најбољи светски тенисер испунио један од ретких (до тада) неиспуњених снова.

А када је о неиспуњеним циљевима реч, њих је заиста мало. Осим поменутог Ролан Гароса, Ђоковићу за тениску бесмртност недостају само још два трофеја – Мастерс у Синсинатију и златна олимпијска медаља. Испуњењем првопоменутог постао би први играч који би освојио све турнире серије 1000 у историји тениса, док би жарко жељеним златом у Рију 2016. године "крунисао" своју репрезентативну каријеру и, после титуле у Дејвис купу 2010. године, српску химну слушао и са олимпијском медаљом око врата.

А приврженост Србији показао је небројено пута. Већ у самом зачетку каријере, када је направио прве озбиљније тениске резултате, његова породица и он основали су Фондацију Новак Ђоковић за помоћ деци Србије, нараштајима земље разорене ратовима, економском нестабилношћу и елементарним непогодама, а коју данас води његова супруга. Кроз различите пројекте њихова фондација деловала је у правцу очувања културних знаменитости, цркава и манастира широм државе, а посебно на територији Косова и Метохије. Његов допринос 2011. године препознао је и УНИЦЕФ именујући га за свог амбасадора.

Сва ова достигнућа, сви успеси и слава, све победе и титуле, сви моменти среће и задовољства, радости и поноса, учинили су га херојем нације, заувек га попевши на ненарушиви пиједестал исткан од спортских и, изнад свега, људских вредности. Можда на глобалном нивоу никада неће достићи славу Роџера Федерера и Рафаела Надала, али је за најшири део српског народа он највећи репрезент наше државе у ма ком делу света се појавио. Од Аустралије до Канаде...

Мало ли је ово успеха за неког ко је тек у трећој деценији свог живота?