СРПСКИ СЕЉАЦИ СЛОЖНИ: Ма какав рак, сланина је ЛЕК!
Проверили смо како у селима Србије реагују на вест да је сланина према наводима Светске здравствене организације канцерогена. Ево њиховог одговора.
Слободан Хинић (82) из средњебанатског села Томашевац каже да се са сланином није растајао током читавог живота и да за куповну сланину и не зна јер је сам производи.
“Загазио сам у девету деценију и са сланином се нисам растајао читавог живота. Ни ја, ни мој отац, а ни мој деда. За време окупације јели смо само 'sapunjaru' и кромпир и тако смо преживели. До дана-данашњег узгајам свиње (и "дијеталне" мангулице и ове 'обичне') и сушим сланину. За куповну не знам, али моја домаћа не убија! Доказ смо моја супруга и ја - још смо живи и сасвим солидно здрави!“, каже Слободан за портал SrbijaDanas.com.
Јутро није јутро без белог лука и сланинице!
Драгољуб Станковић (93) из села надомак Шапца никако не може да прихвати то да је сланина штетна по здравље.
“Кад сам ја био у Другом светском рату, увек ми је моја баба слала сланине и белог лука на фронт, и никад нисам био болестан. Бели лук је добар против сваке болести. Нарочито га је добро јести изјутра на гладно срце заједно са сланином“, тврди Драгољуб.
Драгољуб нам је објаснио и то како је како каже “само сланина њега спасила“:
“Лети код нас било је много грознице и деца и млади су много умирали. Да није било белог лука и сланине, не би мене данас после деведесет година сунце грејало“, каже он и додаје да он много не верује лекарима јер у његово време су се лечили само природним лековима.
“За упозорења да изазива рак не хајем и нећу престати да је једем. И у 82. години се редовно сладим сланиницом, чак је једем и за вечеру. Прво проверим притисак, па насечем пар шнита“, шали се Слободан и наставља:
“Сада дозирам количину коју поједем и то само из једног разлога: остарио сам и не могу више много да једем. Што се мене тиче, сланина је народни лек. Сећам се да ју је мајка грејала и стављала оцу на груди када је имао упалу плућа - то га је излечило!“
“Немам ја зубе за сланину“
Мирослав Јовановић (79) из села поред Бабушнице насмејао се на питање нашег портала да ли ће и даље је јести сланину с обзиром да она изазива канцер.
“Хах, па ја и онако немам довољно зуба за сланину. То би ви млади требали да се чувате, моје полако пролази“, каже он.
Мирослав је испричао како се у његовом селу суши месо и каже да на југу Србије готово срамота да немате сушени комад меса у кућу преко зиме.
“Кад дође време за клање свиња свака кућа у селу дими месо у пећници. То месо се код нас зове 'sušenice'. У Димитровграду се и одржава гастро-туристичка манифестација 'Дани царибродске сушенице'. Када закољемо свињу месо усолимо и ставимо да одстоји, а онда наређамо у пушницу и сушимо три-четири дана“, објашњава Мирослав.
