ШТА ЈЕ ТЕЖЕ: Губитак телефона или девојке/дечка?

До одговора је дошао сам на основу властитог искуства, пошто му се телефон покварио, само три недеље након што га је купио.

"Раније сам презирао људе који просто живе кроз своје смартфоне. Јавно сам се подсмевао људима који целе ноћи чекају у редовима како би купили најновији модел. Превртао очима због људи који непрестано проверавају своје телефоне у друштву. Био изнервиран онима који ма у којој ситуацији били морају да фотографишу себе у датом тренутку. Свађао се са типовима који опсесивно снимају било који догађај ком присуствују, уместо да прате проклету ствар. Ја сам један од оних људи којима је телефом само користан уређај и ништа више", наводи новинар Гардијана Дин Барнет. Барем је тако мислио, све док му се телефон није напрасно покварио.

Због губитка телефона проживео је, како је сам признао, застрашујуће снажно емоционално искуство које га је подсетило на чувених пет стадијума туговања које је дефинисала швајцарска психијатрица Елизабета Киблер-Рос: порицање, гнев, погодба, депресија и прихватање.

Када му се телефон покварио, Барнет наводи да није хтео да призна да се то догодило јер је увек добро пазио на њега, држао га у футроли и никад га није испуштао. "Био ми је у џепу, значи није могао да се поквари. Уосталом то су веома скупи и квалитетни уређаји и не могу тек тако да се покваре", био је његов први закључак.

Барнет је брзо схватио да га је губитак телефона и те како потресао.

Уследила је друга фаза: љутња. "Када сам коначно увидео да телефон не ради, разбеснео сам се", казао је он, додавши да свест о томе да се ради о тривијалној ствари, о обичном телефону, није успела да ублажи његов гнев, напротив.

Тада је наступила трећа фаза: погађање. "Пошто сам се мало смирио, одлучио сам да искључим телефон и да га поново ставим на пуњење, мислећи да ће након мало одмора и с пуном батеријом поново прорадити".

Пошто то није дало резултата, Барнет је најпре заменио Сим картицу, а затим је почео да се распитује да ли неко зна за решење његовог проблема. Тада је упао у фазу број четири: депресију. "Потпуно сам се депримирао. Имао сам осећај да не могу да сачувам телефон упркос свом труду и да ми се ништа што је вредно не може поверити", казао је Барнет.

"Сви моји следбеници на Twitteru, моји пријатељи на Facebook, моји имејл контакти, моји пријатељи с којим непрестано размењујем поруке: шта ће они радити без мог константног присуства у њиховим животима?", упитао се он и одмах закључио да већина највероватније неће ни приметити да га "нема".

На крају је дошао и до пете фазе: прихватања, када је без приступа интернету морао да решева многе ситуације - да се снађе у метроу консултујући зидне мапе, да чита праву књигу уместо да сурфује онлајн, "попут каквог Неандерталца". Након неког времена, схватио је да га је проживљено искуство "отрезнило и у неку руку умирило".

"Чак сам се питао да ли уопште да поправим телефон јер сам без њега почео да уживам у свом окружењу и да комуницирам с њим на директнији начин, што ми је омогућило да проширим своје видике и дубље схватим шта заиста значи бити људско биће", закључио је Барнет... мада је ипак однео смартфон у сервис.