СТЕВАН СТЕВАНОВИЋ: Родитељи, заборавите на приче о грубијанима! Рагби је прави спорт за вашу децу!

Предрасуде о грубијанима који јурцају зеленим травњаком док у наручју стискају јајолику лопту - неретко у овом стилу људи причају о рагбију. Међутим, истина је другачија. Реч је о спорту уз који се млади формирају у здраве особе, јаке и стабилне личности. Да у Европи деца почињу да играју рагби већ у предшколским данима, али и зашто је он бољи од фудбала, причао нам је Стеван Стевановић (24), стандардни српски репрезентативац у рагбију, са којим смо разговарали у оквиру акције "Здраво здравље" која за циљ има да подстакне децу да живе здраво и да се баве спортом.

Стеван је члан је рагби клуба Дорћол са којим је освојио седам титула и осам националних купова. Са јајоликом лоптом почео је да се дружи још са 12 година. Био је капитен државне селекције до 18 година, а већ дуго је незамењив у саставу најбољег, сениорског тима Србије.

- На позив другова из краја отишао сам на први тренинг. Рагби ми се одмах допао и од тада нисамразмишљао о другом спорту. Потичем из спортске породице и било је само питање који спортом ћу се бавити. Изабрао сам рагби и нисам се покајао.

- У Србији клинци почињу у петом, ­шестом разреду основе школе, у Европи већ у предшколском узрасту.

- Веома је важно да се деца баве спортом, уопште није битно којим. Битно је да нису на улици или у лошем друштву. У рагби клубовима влада право, искрено другарство, има много путовања. На тренинзима влада здрава атмосфера. Током свих ових година стекао сам на десетине другове, неке од њих и за цео живот. Такође веома је важно што омогућава јачање тела и духа, помаже сваком да постане здрава, јака и стабилна личност. У физичком и психичком смислу.

- То једна од предрасуда која се везује за наш спорт. Рецимо у рагбију има далеко мање повреда него у фудбалу. Рагбисти су фер играчи, поштени борци. Нико нема намеру да повреди ривала.

- Није популаран као рецимо фудбал или кошарка. Али, за разлику од ових спортова, имамо далеко здравију атмосферу. Нема мешања родитеља, нема протекције. Ако си добар, вредан, имаш жељу да напорно тренираш и напредујеш бићеш у тиму, једног дана у репрезентацији. У супротном бићеш на клупи или нећеш уопште играти. У рагбију лошији играч никад неће бити у тиму пре бољег од себе. Нисам сигуран да је тако у другим спортовима.

- Наши оброци нису тако обилни како неки мисле. На менију увек има воћа, поврћа, меса, тестеинина, нешто мање слаткиша. Од свега по мало, умерено у сваком случају.

- Много тога. Научио сам пре свега да се у животу треба борити за победу, за мање или веће постављене циљеве. Уградио је у мене борбени дух. Помогао ми да израстем у здраву и стабилну личност, да завршим државни факултет, осамосталим се. Једном речју будем срећан.

- На ово питање је готово немогуће одговорити. Рагби зна да уђе у крв и тада нема назад. Играћу вероватно док год будем могао, док ме ноге носе. Тек су ми 24 године. Овај спорт ми је дао све, осим новца, кога у српским рагби клубовима једноставно нема. Зато је љубав према њему права, а страст према надметању и победама сваким даном све већа.