ШТЕФАНЕК ЗА СРБИЈУ ДАНАС: Прекретница се десила 2012. године
Мени је главни циљ да освојим медаљу на Олимпијским играма у Рију 2016. године, а ово је била само успутна станица. Предстоји ми још доста посла, рекао је светски првак у рвању грчко-римским стилом.
Дуго су борилачки спортови у Србији били на маргини. Ипак, у последње две године ситуација се драстично променила. Захваљујући теквондоу, џудоу и рвању борилачки спортови скрећу озбиљну пажњу на себе. Готово да не прође такмичење, а да се наши спортисти не врате са неком медаљом.
Последњи који се вратио са одличјем је Давор Штефанек. Рвач из Суботице је недавно освојио златну медаљу на Светском првенству у Ташкенту (Узбекистан). Успех је већи ако се зна да је у финалу грчко-римског стила у категорији до 66 кг победио олимпијског шампиона из Лондона Иранца Омида Норозија. На тај начин је освојена златна светска медаља за српско рвање после 33 године.
Јесте ли постали свесни успеха који сте постигли у Узбекистану?
- Свестан јесам, али се није ништа променило. Мени је главни циљ да освојим медаљу на Олимпијским играма у Рију 2016. године, а ово је била само успутна станица. Предстоји ми још доста посла. Годинама смо освајали медаље са великих такмичења, али никако златну. Још као дете сам сањао да постанем светски шампион, и драго ми је да сам испунио сан – рекао је на почетку разговора за Србију Данас Штефанек.
Потичете из рвачке породице, а и браћа су вам у овом спорту. Тренира вас некадашњи светски шампион Сретен Дамјановић. Од кога најчешће тражите савете?
- Углавном савете тражим од Дамјановића, Добрева, и председника Рвачког савеза Србије Жељка Трајковића, који је 1990. био трећи на Светском првенству у Токију. У животу су ми највише помогли родитељи и рођени брат Данијел, који је некада био репрезентативац, а сада је међународни судија.
Наједном сте постали познати, а чак је вама, кошаркашима и стрелцима приређен и дочек испред Скупштине града. Да ли вам људи честитају на улици?
- Свашта ми се издешавало за ово кратко време. Све је почело дочеком на београдском аеродрому, а онда је уследио и дочек испред Скупштине. У Суботици и Београду ми прилазе људи и честитају ми. Прија ми то, али се трудим да будем умерен и не дозволим да полетим превише.
Шта сте очекивали пре пута на Светско првенство?
- Очекивао сам медаљу. Конкуренција је била изузетно јака, јер је учествовало 38 рвача. Када сам видео жреб знао сам да могу и до финала. Да будем јасан, жреб је био веома тежак, јер је учествовало много такмичара који су освајали медаље на великим такмичењима. Ипак, физички и ментално сам се добро спремио за Светско првенство. Када сам видео да ћу у финалу рвати против Норозија, знао сам да ћу освојити злато, јер сам га ове године већ победио на Гран прију у Мађарској.
У националном тиму радите са тренером Стојаном Добревим из Бугарске, који је освојио неколико медаља на великим такмичењима. Колико вам је помогао рад уз Добрева?
- Доста ми је помогло. Ипак, главни тренер је Сретен Дамјановић и он прави план и програм. Дамјановић и Добрев су показали да су одличан тандем и ако остану заједно до Рија, могу и медаљу да освојим.
Ваша првобитна категорија била је 60 кг, али сте претходних година имали проблема са тежином. Једно време сте чак рвали и у категорији до 74 кг. Како сте решили проблем са килажом?
- Када се 2012. нисам пласирао на Олимпијске игре у Лондон схватио сам да морам нешто да урадим. Морао сам много килограма да скидам да бих се вратио у 60. Одлучио сам да рвем у категорији до 66 кг и веома брзо сам се нашао. Доказ за то је и златна медаља из Узбекистана.
Прочитајте и...
ШТЕФАНЕК: Пре финала сам рекао сад или никад
