СВИ СРПСКИ УСТАВИ: Дуга и богата историја српске уставности

Иако обележавамо 15. фебруар као Дан државности када је донет Сретењски устав, историчари се углавном слажу да је први српски устав ипак Номоканон илити Крмчија из 1219. године. Зборник црквених и грађанских закона које је одабрао и превео Свети Сава поставили су солидан основ српских уставности, подсећа „Блиц“. Номоканон је био препис и превод визанстијских закона, као и Душанов законик донет у два маха 1349. и 1354. године.

УСТАВ ИЗ 1835. ГОДИНЕ

Уставу Србије из 1835. године претходила је тзв. Милетина буна, подигнута против ауторитаризма Милоша Обреновића који се уз помоћ турских власти уздигао на ранг врховног кнеза. Одредбама услова свој положај је поставио као правно и политички неодговоран, а све чиновнике, своју верну армију која је требала да га брани, прогласио вечитима на тим положајима. Гарантовања политичких права у овом уставу није било. Противљење турске Порте, али и Аустрије, довело је до тога да Сретењски устав формално важи само 55 дана, а након три дуге године надања и преговарања Милош је морао да пристане на бројне уступке: да се одрекне своје апсолутне власти и неодговорности, да се одрекне права суђења, да укине тортуру као легалан начин испитивања, те да остатке своје власти имплементира у тзв. Турски устав донет 1838. године.

ТУРСКИ УСТАВ ИЗ 1838. ГОДИНЕ

Кључну улогу у постављању основе овог устава је одиграла Русија. Тако, устав би требало да садржи само административне одредбе, јер су политичка права обезбеђена Хатишерифом од 1830. године.

НАМЕСНИЧКИ УСТАВ ИЗ 1869.

И доношењу овог устава је претходио безбедносни инцидент: кнез Михајло Обреновић је настрадао у атентату 1868. године, те је његов малолетни син Милан постао кнез. Намесништво које су чинили Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић управљало је Србијом. Конзервативци су се залагали за ограничавање народне слободе у корист кнеза, за разлику од либерала који су били за шире политичке и грађанске слободе. Намесништво је одлучило да је време за нови устав: дводомно народно представништво, увођење министарске одговорности и слободе штампе.

УСТАВ ИЗ 1888. ГОДИНЕ

Донет је након осам година разматрања и борби између три политичке странке: Народне радикалне странке, Либералне странке и Напредне странке. Важио је за демократски и либералан за то доба.

УСТАВ ИЗ 1901. ГОДИНЕ

После абдиције краља Милана Обреновића 1889. године, Србијом је уместо малолетног Александра владало тројно намесништво. Краљ Александар је априла 1893. године извршио државни удар прогласивши се пре времена пунолетним. Деветог маја 1894. обуставио је Устав из 1869. године. Новим државним ударом краљ 6. априла 1901. године октроише нов устав. Александар марта 1903. обуставља Устав, распушта Скупштину и Сенат... Потом новим државним ударом враћа на снагу Устав из 1901. године.

УСТАВ ИЗ 1947. ГОДИНЕ

Устав Србије из 1947. године је означио преломну тачку у државном развоју Србије: први пут је дефинисана као република, успостављено је федерално уређење и конституисане две јединице територијалне аутономије са посебним овлашћењима, Војводина и Косово и Метохија.

УСТАВ ИЗ 1963. ГОДИНЕ

Овим уставом, односи самоуправљања чији је поступак започет 50-их година заслужили су своје уставно устоличење. Овим уставом је установљен и посебан Уставни суд, ван уобичајене организације судова, као посебна правосудна институција чији је једини задатак да буде бранитељ устава, његовог важења и, тумачења и принципа.

УСТАВ ИЗ 1974. ГОДИНЕ

Легитимисао је тежње република и покрајина ка већој самосталности. Све су добиле једнака овлашћења, право на самоодређење и отцепљење, чиме је свакако утрт пут ка распаду СФРЈ.

УСТАВ ИЗ 1990. ГОДИНЕ

У покушају да сузбије сепаратистичке тенденције и покрете, 1989. године Републичка скупштина донела је у марту амандмане на Устав Србије. Покрајинама су одузета обележја државности и њихова овлашћења су знатно сужена. Међутим, 1990. године је донет нови Устав Србије. Он је потврдио све одлуке о одузимању обележја државности покрајинама.

УСТАВ ИЗ 2006. ГОДИНЕ

Усвојен је 30. септембра 2006. године. Предлог овог устава је добио подршку грађана на референдуму 28. и 29. октобра 2006. године на коме је за предлог новог устава гласало 53,04 одсто од укупног броја грађана са правом гласа. Овај устав је пратио куриозитет усвајања преамбуле, свечаног дела пре самог правног текста устава, који нема правну снагу или је имао политички значај: Косово и Метохија су неодвојиви део Србије. Устав завређује поштовање због дијапазона слобода и права која регулише и начина на који је то учињено.