ТЕРАЛИ СУ ГА ДА ПРОБА ЦИГАРЕТЕ: "Ако то не урадиш, ниси део наше екипе!"

Само кад се не дружи више са тим његовим “другарима” из суседне улице, сад је много лакше. Мој син је био узоран ђак, послушан, вредан, одликаш са готово свим петицама… Сви смо били поносни на њега и знало се – чим би га неко срео од комшија, увек би га хвалили…

ЗАШТО АКЦИЈА ПРОТИВ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА?

Сваки родитељ ће вам рећи да не постоји ништа вредније од сопственог детета. Чувамо га као очи у глави, одвајамо од уста због њега, одгајамо га да постане човек. А онда га пошаљемо у школу и тамо га нечије туђе дете злоставља.

Најгоре од свега је што најчешће ми то последњи сазнамо. Наш дечак или девојчица долазе из школе уплашени и безвољни, без џепарца и са масницама. Хајде да спречимо да се деца међусобно малтретирају, да схвате да насиље никад није решење и да се не деле на жртве и насилнике.

Портал SrbijaDanas.com је покренуо акцију за превенцију вршњачког насиља, јер оно итекако постоји и треба причати о њему, пре него што трагични случајеви почну да испуњавају новинске ступце. Научимо децу да поштују друге, јер сва та деца ће сутра бити људи. Какви – то зависи од нас.

Редакција SrbijaDanas.com

Сада, кад се све то издешавало са тим његовим новим “друштвом”, кајем се што смо му уопште и предлагали да се дружи са неким тамо момцима за које нисмо ни знали какви су. Са друге стране, то му је велики наук, али и нама као родитељима.Али, није све увек идеално, нити то ико може да постигне. Мој син Урош некако није био толико друштвен, увек се некако сам враћао кући, сам ишао у школу. И на одмор је често ишао сам, не знам до чега је то. Само му је то фалило – да буде мало друштвенији, и да буде мало опуштенији у друштву. Супруга и ја смо често разговарали с њим на ту тему, а он је увек обећавао да ће проширити свој круг друштва.

Све је почело некако спонтано, Урош се на нашу иницијативу мало по мало и прикључио момцима из суседне улице, његовим вршњацима, који су били онако пристојни, стално су играли баскет на игралишту у насељу. Волели су и да излазе помало и у провод, што смо и ми сугерисали нашем сину.

Знате и сами како то иде, купите нову лопту, одете на игралиште, фали им један за баскет, па тако нека врста дружења спонтано крене. Они су тад кренули у осми разред…

УЧЕСТАЛИ ИЗЛАСЦИ

Полако је почео са њима да излази у град. Ми смо имали апсолутно поверење у њега. Супруга и ја обично легнемо пре поноћи, пошто обоје радимо, а Урош нам увек ујутру каже да је стигао тек негде око поноћи, што нам је било прихватљиво.

Време је одмицало, а Урош је са њима излазио скоро свако вече. Кад бисмо му предложили да смањи мало изласке, он би се страшно наљутио и постао некако мрзовољан.

ЛОШЕ ОЦЕНЕ У ШКОЛИ

Онда се десио први шок. На тромесечју – иако никад нисам имао обичај да завирим у дневник јер сам имао пуно поверење у Уроша, разредна ме замоли да останем на крају часа. Тада ми је рекла како је Урош видно попустио у оценама и да она не може да га поверује шта се догађа - он је добио чак пет двојки из најбитнијих предмета, и било би крајње време да му неко скрене пажњу због тога, јер се ближи пријемни испит и упис у средње школе који је од великог значаја.

Био сам у неверици - мој син, одликаш да добије толико двојки, али, све и да је тако – него, да ми ни једну, ама баш ниједну оцену не пријави?! Разговарао сам с њим сатима, видео сам да то не води никуда – није хтео да придаје икаквог значаја томе. Штавише, себе је оправдавао - како су његови другови такође попустили у школи, па “зашто би и он морао да буде одличан ђак?”. Правдао се да није једини коме се то десило, као и да неће да поправља оцене јер га “мрзи да учи”.

Одмах сам посумњао у те његове нове другаре. Како то да му неко лошији буде узор, зашто би се он равнао са неким коме није стало до школе? - питао сам се све време.

Онда сам решио да мало преиспитам ствар.

САЗНАЊЕ - ДРУГОВИ ГА ПРЕТЊАМА ПРИСИЉАВАЛИ ДА ПРОБА ЦИГАРЕТЕ

Решио сам да га сачекам кад дође из града. Останем ја тако будан до 12, прође 1х, па 2х, 3х… Све тако – до пола 6 ујутру! Онда сам чуо разговор Уроша са друговима који су га допратили до дворишта. Један му се обратио претећим гласом: “Шта је сад, шта то глумиш… Ми сви пушимо, а теби као смета. Какав си нам ти то ортак који нас не прати у свему што ми радимо… Превише се правиш фин”- рекао је Иван Урошу, високим тоном, уносећи му се у лице. Све време сам их посматрао са прозора, нисам могао да верујем да су то они добри момци који се баве спортом. “Знаш, тебрице, ово је тек почетак… Ако нећеш да нас пратиш, не треба ни да се дружиш са нама. Тако си недруштвен, нешто изиграваш. Ево ти ово, запали одмах! И Горан и Богдан пуше, шта нас више кулираш?!”, запретио му је Иван држећи га за врат. Онда је чак и рекао “Ако смо екипа, онда смо цела екипа, нема одскакања брате!”.

Сместа сам позвао Уроша да уђе у кућу, а његови другови су се разбежали. Дуго смо разговарали, и схватио је врло брзо да му не треба такво друштво.

НЕОЧЕКИВАНЕ ВЕСТИ

Таман се све колико-толико вратило у нормалу, оцене је полако поправљао… све док се није десио један телефонски позив који ме је пресекао. Звали су ме из болнице и рекли да што пре дођем, да бих одвео сина из болнице.

Испоставило се да су га они другари из суседне улице, звали на пиће, и лукаво му насули неки жешћи алкохол у сок, да би се он од тога напио, исповраћао и завршио на испирању желуца. “Било ми је глупо да их одбијем, наваљивали су да одемо на пиће, слепо сам им поверовао. Рекли су ми како ћемо изгладити ствари, и да ћемо кратко бити, само да попричамо. Попио сам два сока код Ивана, који ми је само досипао сок све време, па ми се слошило”, рекао је Урош.

Након свега што се десило, није било више потребе да му отац држи предавања с ким и зашто треба да се дружи. Од тада му је било кристално јасно какве “другове” је имао крај себе све време, и да му такви у будућности неће бити потребни. Урошев отац је изгладио проблеме тако што их је поделио са родитељима дечака који су насамарили његовог сина.