TERALI SU GA DA PROBA CIGARETE: "Ako to ne uradiš, nisi deo naše ekipe!"

Samo kad se ne druži više sa tim njegovim “drugarima” iz susedne ulice, sad je mnogo lakše. Moj sin je bio uzoran đak, poslušan, vredan, odlikaš sa gotovo svim peticama… Svi smo bili ponosni na njega i znalo se – čim bi ga neko sreo od komšija, uvek bi ga hvalili…

ZAŠTO AKCIJA PROTIV VRŠNJAČKOG NASILJA?

Svaki roditelj će vam reći da ne postoji ništa vrednije od sopstvenog deteta. Čuvamo ga kao oči u glavi, odvajamo od usta zbog njega, odgajamo ga da postane čovek. A onda ga pošaljemo u školu i tamo ga nečije tuđe dete zlostavlja.

Najgore od svega je što najčešće mi to poslednji saznamo. Naš dečak ili devojčica dolaze iz škole uplašeni i bezvoljni, bez džeparca i sa masnicama. Hajde da sprečimo da se deca međusobno maltretiraju, da shvate da nasilje nikad nije rešenje i da se ne dele na žrtve i nasilnike.

Portal SrbijaDanas.com je pokrenuo akciju za prevenciju vršnjačkog nasilja, jer ono itekako postoji i treba pričati o njemu, pre nego što tragični slučajevi počnu da ispunjavaju novinske stupce. Naučimo decu da poštuju druge, jer sva ta deca će sutra biti ljudi. Kakvi – to zavisi od nas.

Redakcija SrbijaDanas.com

Sada, kad se sve to izdešavalo sa tim njegovim novim “društvom”, kajem se što smo mu uopšte i predlagali da se druži sa nekim tamo momcima za koje nismo ni znali kakvi su. Sa druge strane, to mu je veliki nauk, ali i nama kao roditeljima.Ali, nije sve uvek idealno, niti to iko može da postigne. Moj sin Uroš nekako nije bio toliko društven, uvek se nekako sam vraćao kući, sam išao u školu. I na odmor je često išao sam, ne znam do čega je to. Samo mu je to falilo – da bude malo društveniji, i da bude malo opušteniji u društvu. Supruga i ja smo često razgovarali s njim na tu temu, a on je uvek obećavao da će proširiti svoj krug društva.

Sve je počelo nekako spontano, Uroš se na našu inicijativu malo po malo i priključio momcima iz susedne ulice, njegovim vršnjacima, koji su bili onako pristojni, stalno su igrali basket na igralištu u naselju. Voleli su i da izlaze pomalo i u provod, što smo i mi sugerisali našem sinu.

Znate i sami kako to ide, kupite novu loptu, odete na igralište, fali im jedan za basket, pa tako neka vrsta druženja spontano krene. Oni su tad krenuli u osmi razred…

UČESTALI IZLASCI

Polako je počeo sa njima da izlazi u grad. Mi smo imali apsolutno poverenje u njega. Supruga i ja obično legnemo pre ponoći, pošto oboje radimo, a Uroš nam uvek ujutru kaže da je stigao tek negde oko ponoći, što nam je bilo prihvatljivo.

Vreme je odmicalo, a Uroš je sa njima izlazio skoro svako veče. Kad bismo mu predložili da smanji malo izlaske, on bi se strašno naljutio i postao nekako mrzovoljan.

LOŠE OCENE U ŠKOLI

Onda se desio prvi šok. Na tromesečju – iako nikad nisam imao običaj da zavirim u dnevnik jer sam imao puno poverenje u Uroša, razredna me zamoli da ostanem na kraju časa. Tada mi je rekla kako je Uroš vidno popustio u ocenama i da ona ne može da ga poveruje šta se događa - on je dobio čak pet dvojki iz najbitnijih predmeta, i bilo bi krajnje vreme da mu neko skrene pažnju zbog toga, jer se bliži prijemni ispit i upis u srednje škole koji je od velikog značaja.

Bio sam u neverici - moj sin, odlikaš da dobije toliko dvojki, ali, sve i da je tako – nego, da mi ni jednu, ama baš nijednu ocenu ne prijavi?! Razgovarao sam s njim satima, video sam da to ne vodi nikuda – nije hteo da pridaje ikakvog značaja tome. Štaviše, sebe je opravdavao - kako su njegovi drugovi takođe popustili u školi, pa “zašto bi i on morao da bude odličan đak?”. Pravdao se da nije jedini kome se to desilo, kao i da neće da popravlja ocene jer ga “mrzi da uči”.

Odmah sam posumnjao u te njegove nove drugare. Kako to da mu neko lošiji bude uzor, zašto bi se on ravnao sa nekim kome nije stalo do škole? - pitao sam se sve vreme.

Onda sam rešio da malo preispitam stvar.

SAZNANJE - DRUGOVI GA PRETNJAMA PRISILJAVALI DA PROBA CIGARETE

Rešio sam da ga sačekam kad dođe iz grada. Ostanem ja tako budan do 12, prođe 1h, pa 2h, 3h… Sve tako – do pola 6 ujutru! Onda sam čuo razgovor Uroša sa drugovima koji su ga dopratili do dvorišta. Jedan mu se obratio pretećim glasom: “Šta je sad, šta to glumiš… Mi svi pušimo, a tebi kao smeta. Kakav si nam ti to ortak koji nas ne prati u svemu što mi radimo… Previše se praviš fin”- rekao je Ivan Urošu, visokim tonom, unoseći mu se u lice. Sve vreme sam ih posmatrao sa prozora, nisam mogao da verujem da su to oni dobri momci koji se bave sportom. “Znaš, tebrice, ovo je tek početak… Ako nećeš da nas pratiš, ne treba ni da se družiš sa nama. Tako si nedruštven, nešto izigravaš. Evo ti ovo, zapali odmah! I Goran i Bogdan puše, šta nas više kuliraš?!”, zapretio mu je Ivan držeći ga za vrat. Onda je čak i rekao “Ako smo ekipa, onda smo cela ekipa, nema odskakanja brate!”.

Smesta sam pozvao Uroša da uđe u kuću, a njegovi drugovi su se razbežali. Dugo smo razgovarali, i shvatio je vrlo brzo da mu ne treba takvo društvo.

NEOČEKIVANE VESTI

Taman se sve koliko-toliko vratilo u normalu, ocene je polako popravljao… sve dok se nije desio jedan telefonski poziv koji me je presekao. Zvali su me iz bolnice i rekli da što pre dođem, da bih odveo sina iz bolnice.

Ispostavilo se da su ga oni drugari iz susedne ulice, zvali na piće, i lukavo mu nasuli neki žešći alkohol u sok, da bi se on od toga napio, ispovraćao i završio na ispiranju želuca. “Bilo mi je glupo da ih odbijem, navaljivali su da odemo na piće, slepo sam im poverovao. Rekli su mi kako ćemo izgladiti stvari, i da ćemo kratko biti, samo da popričamo. Popio sam dva soka kod Ivana, koji mi je samo dosipao sok sve vreme, pa mi se slošilo”, rekao je Uroš.

Nakon svega što se desilo, nije bilo više potrebe da mu otac drži predavanja s kim i zašto treba da se druži. Od tada mu je bilo kristalno jasno kakve “drugove” je imao kraj sebe sve vreme, i da mu takvi u budućnosti neće biti potrebni. Urošev otac je izgladio probleme tako što ih je podelio sa roditeljima dečaka koji su nasamarili njegovog sina.