УМЕСТО ПОСЛА ВЕКА ИЗАБРАЛИ РАТ: Бивша Југа могла да извезе 5.000 авиона у САД!
У Јуну 1991. године руководиоци бивших СФРЈ република имали су избор. Могли су или да прекину свађу и позабаве се економијом чији процват је наговештавала и могућност извоза технологије за америчко ваздухопловство, или да наставе са, како се тадашњи амбасадор САД у Београду изразио, "такмичењем у национализму од врха до дна". Знамо за коју опцију су се одлучили.
Једна од највећих светских компанија за производњу авиона „Џенерал динамикс“ из Тексаса потписала је уговор о разумевању са нашом фирмом СДПР о заједничком репројектовању и производњи око 5.000 авиона Г-4 који је био дело југословенских стручњака.
Та летелица била је фаворит на конкурсу за избор новог школског авиона за обуку борбених пилота који је 1990. године расписало америчко ратно ваздухопловство. Амерички државни секретар је као почетни капитал „донео“ у Београд чек на 6,5 милијарди долара, али нама је пречи био рат..
Тадашњи шеф маркетинга и стратешког планирања у СДПР-у и креатор пројекта пласмана авиона у Америку др. Ненад Гојковић за Новости је испричао све о "Послу века" који, на жалост, није реализован.
Др. Гојковић каже да се доста тога поклопило почетком 90их година прошлог века. "Расписан је конкурс за избор новог школског авиона у америчком ратном ваздухопловству, а Југославија је имала идеалан авион".
За 13 месеци направљен је изванредан успех у наступу на америчком тржишту али је све пропало због неразумних потеза политичара.
„Све у вези са тим послом нам је ишло на руку. 1989. године је наш Г-4 номинован за учешће на конкурсу у Пентагону, а захваљујући агилности наших аташеа већ 1990. је на аеродром у Батајници слетео тим америчких пилота на челу са пуковником Дејвидом ди Марчијем, начелником одсека за набавку школских авиона који је требало да испроба Г4. Иницијални тестови су трајали четири дана, да би затим и генерал Оукс лично дошао да се увери у изванредне карактеристике овог авиона. Са њим је била и жена капетан Линен Мартен, која је своје одушевљење летачким перформансама наше летелице изразила речима „југословенски конструктори су луди када су успели да направе овакво нешто“, прича Гојковић.
Следећа велика реклама у свету ваздухопловства за Г4 био је аеромитинг у Енглеској на којем је наш авион имао пех са стајним трапом, који је успешно надокнађен способношћу нашег пилота. Том приликом авион је оштећен али, парадоксално, то је била највећа реклама јер је већ сутра иста летелица поново узлетела и без проблема одрадила цео акро програм. То „дизање из пепела“ за само једну ноћ, одушевило је присутне.
"Сарадња са „Џенерал Динамиксом“ је прича за себе. Све је ишло као по лоју", наставља своју причу за Новости др. Гојковић.
"Челници те фирме били су изненађени нивоом технолошке развијености наших фабрика до те мере да је директор тексашке фирме која је у том тренутку запошљавала 130.000 људи и производила чувени бомбардер Б2 наложио својим инжењерима да се испитивања за њихове ваздухопловне програме преселе у Југославију, јер је ВТИ у Жаркову у кадровском и технолошком смислу био једнак, а у неким сегментима и бољи од института у Торонту (тада најбољег на америчком континенту).
Војнотехнички институт и „Џенерал динамикс“ су ујединили снаге и урадили репројекат Г4 и тај заједнички авион је требао да полети до 1994. Они су имали капацитете, све је било спремно. Договорено је да се убаци јачи мотор и електрика из америчког Ф-16. Уговор је оверен потписом који је са америчке стране ставио потпреседник “Џенерал динамикса“ Херберт Роџерс".
Међутим у априлу 1991 др Гојковић је приликом поновног сусрета са америчким војним аташеом, пуковником Џином Винсентом изразио сумњу у могућност реализовања сарадње јер је у Југославији све мирисало на рат.
„Пуковник је, међутим био оптимиста. Рекао ми је да ће Волстрит решити целу збрку у нашој земљи и најавио ми долазак секретара Џејмса Бејкера за јун, али рат је све упропастио", завршава причу за Новости др Гојковић.
Бејкер је заиста дошао и донео понуду од 6,5 милијарди долара за старт сарадње. Испраћен је из Београда са поруком да се „Американци не мешају“ Чланови преседништва СФРЈ очигладно нису марили за Волстрит.
Прочитајте и: