ВАША БЕБА ЈЕ УМРЛА: Саопштење БЕЗ званичних потврда СЛОМИЛО СРЦА МНОГИХ МАЈКИ!

Ово је прича Јасмине Стојановић из Крушевца којој је пре двадесет две године саопштено да јој је беба преминула. Међутим, она никада није добила званичну потврду.

СРПСКИ ПАТЕНТ: На ОВАЈ начин могла би се једном за свагда спречити КРАЂА БЕБА!

"Породила сам се 29.12.1992. године у Приштини. Пре времена додуше, половином осмог месеца. Сећам се тог дана као да је јуче било. Лекар ме је прегледао и рекао да ме воде у салу за порођај. На мој врисак питао је шта ми је и ја сам му на то одговорила да се јако бојим да дете неће да преживи јер је то ипак осми месец и да бих била спокојнија да је рођено у седмом месецу. Његов одговор је био: "О чему ти причаш, не глупирај се! Дете у осмом месецу је развијеније и отпорније и има веће шансе да преживи."
Одвели су ме у породилиште и убрзо сам се породила и родила преслатку девојчицу. Још чујем њен плач, видим њен лик... Плава косица, бео тен, дугачка, додуше јако мршава, али преслатка. Плакала је и изгледала много боље него деца коју сам родила у деветом месецу. Сећам се да су ми рекли да има 1800 гр и да је дуга 52 цм. Оцена или  Апгар је била 8, а ту оцену добијају деца рођена у деветом месецу. Речено ми је да је са њом све у реду сем сто нема довољну тежину и однели су је у инкубатор. Као што је код нас уобичајено и ја сам имала "везу", лекара који је водио рачуна и пратио њено стање. Редовно ме је извештавао и говорио да је мала добро, да дише својим плућима, да јој кисеоник није укључен, јер нема потребе, и да једино што јој дају је герамицин ради превентиве да не би добила неку инфекцију.
Међутим, супруг и ја 30.12. инсистирамо да нам помогне да је пребацимо за Београд на Институт за неонатологију. Доктор се оштро успротивио и молио нас да је не померамо одатле јер нема потребе. Али кад ђаво не да мира, ми смо били упорни, јер је ипак то специјализована институција за такву децу и бојали смо се да нам и она не умре као прво дете. И он као и сваки пријатељ нас је схватио и средио је да мала буде пребачена 31.12. са јос пар беба'', отпочиње Јасмина своју причу за наш портал.

''Slavimo, наша принцеза долази кући''

''Ја излазим куци, правимо славље, јер све је у реду и убрзо це наша принцеза да нам дође кући. Зовем моју маму која живи у Београду да ујутру оде и обиђе унуку, док се ја мало опоравим, па ћемо и ми да одемо да будемо уз њу. Мама одлази 01.01.1993. да је обиђе и тамо јој кажу да је дете стигло у критичном стању и да су мале шансе да преживи. Када ме је звала и то рекла умало се нисам онесвестила, јер су нам у Приштини говорили сасвим супротно'', наводи Јасмина.

Премештај бебе из Приштине у Београд био кобан

''Одмах сам позвала болницу и рекли су ми да је стигла са упалом плућа (а то је дијагноза код скоро сваког детета које је нестало), да је та бактерија прешла на мозак и да се боре за њен живот. Питам се како је детету толико могло да се искомпликује стање за неких 4-4 и по сата колико је трајао пут од Приштине до Београда, а јос је било покривено антибиотиком? Рекла ми је да би било добро да дођемо да је обиђемо. И тако је бивало сваки дан кад год би звали. Због мог стања нисмо могли да кренемо одмах, и 06.01.1993. одлазимо на Институт за неонатологију да је видимо. Стајали смо у ходнику, иза стаклених врата на одељењу. Сестре и лекари само су пролазили и гледали у нас док се напокон једна од њих није смиловала након дужег времена и изашла да нас пита шта ми чекамо. Рекли смо да смо дошли да видимо нашу бебу, а она нам је одговорила да би било боље да је не видимо, да је у јако тешком стању и да се не везујемо. Ту је почело убеђивање. Рекла сам да су све време инсистирали да дођемо, а сада нам то не дају. Нисам хтела да одустанем и на инсистирање пустили су нас да уђемо'', каже Јасмина.

''Није изгледала као болесно дете''

И данас после 21. године видим је у инкубатору како лежи потпуно гола без ичег прикљученог, ни инфузија, ни кисеоник. Апсолутно ниста, ни налик болесном детету. Када смо пришли инкубатору почела да "млатара" рукицама и ногицама, као свако дете које се радује када му родитељ приђе. Не могу рецима да опишем емоције које су ме обузеле у том тренутку... Нисам знала како да реагујем, укопала сам се и нисам могла да одвојим поглед од ње, а имала сам жељу да је узмем, да је загрлим, помазим, пољубим, а ниста од тога нисам урадила... Тек када смо изашли, рекли су ми да сам све то могла.
Задржали смо се код ње мозда два три минута и одједном се скупило њих троје четворо у белим мантилима и буквално су нас избацили, јер јој је наводно се стање погоршало, наводно је почео притисак да јој пада. Нисмо знали шта нас је снашло. Отишли смо куци и једва чекали сутрашњи дан да опет одемо да је видимо. Ујутру 07.01. одлазимо и опет чекамо испред, као и претходни дан. После извесног времена излази нека докторка. Када смо јој рекли зашто смо дошли, она нам је онако из главе рекла да је наша беба умрла претходну ноћ у 20:10 часова. Ту бол, тај осећај, тај тренутак, не могу да вам опишем и не бих га пожелела никоме. Супруг је почео да плаче, а ја сам се скаменила. Само ми је нека кнедла стала у грло. Осећам је и дан данас... Сузе... Није их било.... Скаменила сам се.
Тражили смо је да је видимо. Сестра нам је рекла да то није баш паметно јер јако лоше изгледа и да је боље да је запамтимо онако како је знамо. Не знам зашто нисмо били упорнији, али ето... Одустали смо... Тражили смо да нам је дају да је сахранимо. Сестра је на то рекла да је беспотребно да се излажемо трошковима, јер морамо да изнајмимо мртвачка кола, да купимо сандук, и да ће то да нас кошта као сахрана за одраслог човека. Рекла нам је да ће они да је сахране, а да ћемо ми знати где јој је гроб и да ћемо моћи да га обиђемо кад год то пожелимо. Поверовали смо, а ни финансијски нисмо баш били добростојећи (тада инфлација кренула, а супруг скоро да није ни примао плату због боловања које је морао да користи због детета). Такође, сестра ме је посаветовала да са следећом трудноћом сачекам бар годину и по, до две, и да смо млади па ћемо да имамо још деце.
Изашли смо на улицу тотално погубљени. Не знам како смо дошли до куће, сломљени од бола. Никакав папир, ништа нисмо добили. Без детета, без папира, без ичега.... Потпуно празних руку, потпуно празног срца", испричала је Јамина за наш портал.

"Године пролазе и онда 2002. у новинама прочитам текст интервју са Милутином Манојловићем из Соко Бање који је први започео потрагу, односно, открио аферу, и читајући нисам могла да верујем. Прича потпуно иста као наша, само сто су код њих били близанци, све остало исто. Дакле, сумња да нам је дете украдено и наша потрага почиње 2002. године после прочитаног текста и разговора са Милутином који нас је упутио шта даље да радимо и преузмемо. Почели смо да тражимо документацију. Добијали смо тек понешто, а ону фамозну отпусну листу сам носила код пар лекара на тумачење. Један од њих врхунски лекар. Када је само погледао ту листу бацио је и уз псовку рекао да то нема везе с мозгом и да ту неке две болести никако не иду једна с другом што ја нисам тада забележила, а касније када сам га поново потражила и питала, није хтео да коментарише.... Питао ме је још да ли је мала имала подливе по телу и гениталијама, ја сам рекла да није, јер се одлично сећам како је моја девојчица изгледала. Друга докторка којој сам показала ту листу на моје питање: "Шта кажете?", она је рекла: "Шта да вам кажем!?", сагла главу и отишла. Да, претходни лекар нам је рекао да обавезно тражимо колика је била вредност ликвора и тај налаз наравно никада нисмо добили, а то је јако битно јер између десетак дијагноза била је и менингитис.
Када смо прикупили сву документацију, поднели смо кривичну пријаву, као и тада тек стотинак родитеља. Сада је та цифра порасла на хиљаде на жалост. Из дирекције за београдска гробља смо добили одговор да немају податак да је наше дете сахрањено ни кремирано на било ком београдском гробљу. Позвали су ме у Палату правде на саслушање, дала сам изјаву и после неколико месеци добијамо одговор да је нас случај застарео и да се наша тужба одбија. Жалили смо се али одговор никада нисмо добили.
Заборавила сам да напоменем да мом детету није рађена обдукција што ми је мало необично јер детету са толико болести мислим да је било потребно урадити обдукцију. Нисам пронашла никакав траг и не знам ста је с мојим дететом ни где је јер као сто рекох сама сам себи отежала, јер смо ми пријавили смрт и уредно добијам извод из матичне књиге умрлих.... Прошле године сам тражила копију моје документације из архиве Палате правде и добила сам неколико извештаја разноразних комисија, где се у једном извештају наводи да се из папирологије види да је радник комуналног предузећа преузео леш, а у другом извештају се наводи да се не види ко је преузео леш, па се питам како једни виде, а други не виде ко је преузео и да ли су гледали исте папире?Ако је радник комуналног преузео леш где је онда тело детета јер дирекција нема податак да је дете сахрањено... На потврди о смрти уместо броја протокола стоји датум 13.01.1993. Моје дете је живело 9 дана са 15-так болести, што је много и за одраслог цовека да живи с тим толико дана. Сложићете се", завршила је Јасмина своју причу.