Започео посао са 100 динара у џепу и успео

Филип је у бизнис ушао 2010, као двадесетогодишњак "са 100 динара у џепу". У животном добу када многи не знају ни шта ће да студирају, а камоли да раде у животу, одлучио се да своју судбину узме у сопствене руке, уз малу помоћ државе. Данас је власник једне сушаре за воће, закупац друге, а шири бизнис и на производњу џемова.

За разлику од неких других предузетника, Филип је у сопствени посао закорачио када је Србија више бринула о предузетницима-почетницима.

Конкурисао је код Фонда за развој за старт-уп кредит и, са одобрених 12.000 евра за куповину машине за сушење шљива, кренуо у немирне воде бизниса.

Како је све почело

Већ у првим мислима о сопственом бизнису Филип је био начисто да неће ући у посао трговца, међу хиљаде оних који би у Србији да на "транге-франге" зараде гомиле новца без много труда. Чврсто се одлучио за "праву ствар" – производњу, а прехрамбена индустрија му се некако чинила најближом, иако ту није настављао икакву породичну традицију.

Мајка са бавила комерцијалом у приватној фирми, а нешто више савета могао је да добије од оца, чија се друштвена фирма бавила производњом сушара сличних оној коју је потом купио.

"Када сам дошао кући и рекао да сам подигао толики кредит да бих купио машину, били су у шоку. Ни други у мојој околини нису 'боље' реаговали и најчешће питање је било 'шта ће ти то, ко још у Србији нешто производи'. У првој години рада је било тренутака када су готово били у праву", присећа се Радојичић почетака из 2010. године.

"Посебно је била занимљива реакција младих људи из моје околине. Овде сви верују да ће им неко дати посао, да је добро радити за државну плату... никог не занима да направи и прода нешто своје. Али, дубоко сам уверен да је у Србији сада већа шанса да сами себи направите посао, него да вас запосли неко други", каже Радојичић.

Међутим, за такво опште уверење Филип не криви млађу генерацију јер, каже, "када ти сви говоре 'немој, јеси ли луд', после неког времена се и ти упиташ да ли си".

Срећа прати храбре

Радојичич је ипак кренуо у посао, и то са мишљу да у Србији има много места за напредак у производњи, поготово хране.

"Имамо добре природне предуслове за гајење воћа, јефтину радну снагу, а сви би да отварају трафике, апотеке, пекаре, коцкарнице... Чак и у производњи хране људи не раде како би требало, и ту је огромна шанса да успе онај који жели да ради правилно", каже Филип.

Та прва година младе фирме Санфрут свакако је била најтежа. Јер, Филип је добио кредит на пет година за машину али није имао новац да закупи халу, купи и допреми сирову шљиву, плати раднике...

"То је било време упознавања и са послом и са предузетништвом као системом. Срећа да сам имао грејс период за кредит, јер из почетне производње свакако не бих могао да плаћам рате. Још већа срећа је да сам у другој години наишао на конкурс једне НВО преко које је Европска комисија давала новац за обртна средства", каже Филип.

Са додатних 10.000 евра кредита у другој години могао је да почне да се озбиљно бави послом, ризик је "постао подношљив" а са првим плодовима производње и околина је постала "ведрија".

"Кад људи виде да ипак може да се почне, онда долазе да се боље информишу како, где, шта. Онда ти расте самопоуздање", каже Радојичић.

Радојичић не спада у оне "модерне" бизнисмене који тврде да могу "све да направе али је данас тешко продати".

Посла све више

"Ја, напротив, мислим да је тешко направити. Бар у мом послу, све што се направи а квалитетно је, лако се прода. Пуна су нам уста извоза у Русију као нове шансе, а мало ко каже да је та шанса постојала и раније, па ништа нисмо урадили. Направите добар производ са стандардним нивоом квалитета и у довољној количини и купац ће сам доћи до вас", тврди Филип.

Он је своју производњу шљива засад догурао до једног шлепера (20 тона) у сезони а, каже, за почетак самосталног извоза је потребно бар три пута толико.

Кретањем "са ледине" Филип Радојичић је доспео до тога да после четири године рада има своју и још једну сушару у закупу, и да се производња шири "у свим правцима".

Наиме, осим сушења шљива Санфрут се проширио и на топлу прераду. Преузели су локалну фирму која је имала потребну опрему и сада крећу у прављење џемова и пекмеза. У плану је и производња воћних надева и хладно цеђених сокова.

Од производње две трећине иде у иностранство, додуше преко посредника, преноси портал gdeinvestirati.com.