ЗАТВОРИТЕ ПРОЗОРЕ, ДОЛАЗИ ОЛУЈА: Прича коју Татјана Војтеховски није могла да заборави!

"Причу о овом младићу снимала сам 1996. Тада је имао 27 година. На тракторима је дошао са делом породице и смештен је у избеглички центар."

Водитељка Татјана Војтеховски је на свом блогу објавила кратку али тешку причу о судбини једног младог мушкарца после акције “Олуја”. Она је ову причу радила о младићу 1996. године, када је имао 27 година. Тада је био смештен у избегличком центру и дошао са делом породице, а притом није знао где се налазе други његови ближњи.

Преносимо вам причу у целости.

„ Шта ти је то у тањиру“ питала сам га у једном моменту јер ни по боји ни по облику нисам могла да разазнам.

„ Тиме можеш малтерисати слободно, ето шта је “ одговор је дошао са друге стране .

„ Пређи му са десне кад га питаш на лево ништа не чује“ – додаје младић, наслоњен на зид кантине у којој се налази неколико школских клупа и лесонит плоче на поду. Црвено – сиве, мало обијене.

Мешавина мириса устајале хране и масних крпа којима се бришу столови ме тера ка прозору. Мука ми је. А срамота ме да то виде. Јер то је њихова кућа.

„ Од кад не чујеш“ , питам мало гласније.

„ Од кад је граната звекнула директ у учионицу. Лепо сам рек’о да се у цркву сакријемо то гарант неће гађати.“

„ Па јел остала црква?", питам.

„ Није“ и оде полакао према својој кући, која се формално зове контејнер.

Кутије УНХЦР-а је ставио на столицу. Без речи размешта столове по кантини. Слаже их у један низ, тражећи најбољи положај за сваки како би добио некакву вијугаву путању, за коју само он зна како треба да изгледа.

Отвара прву кутију и са опрезом и нежно, обема рукама, као да држи голубицу , полако, да случајно не стисне превише, и да му не побегне, док спушта на унапред одређено место на столу каже: „ Ово је била моја кућа“ .

Ређа око куће и шталу, стоку, ограду. Затим стричеву кућу. Очас су се сва четири стола напунила. Ту је и школа и црква. На цркви и звоник а испред школе кошаркашки терен. И све од папира. Неки је чист, бео, неки на квадратиће, како је кад имао. Изрезани прозори, само ивице бојене фломастером, тамо где би дрвена окна стајала. Ивице прецизно спајане, готово д се не види где је лепљено а где савијено. Мало црвеног фломастера и куће имају и цреп.

Цркву је фасцинантно направио. Звоно које се благо клати у звонику. Све од папира из свезака. Давала му деца, каже а после чули људи да прави своје село од папира па му сами доносили.

Шетамо око столова. Прича ми о селу. Ко је где живео, како се са братом играо скривалице. И како се касније исто играо скривалице у учионици своје основне школе, где је и ударила граната, па од тада не чује на леву страну.

Прекида нас лупа мањерки, теткице скупљају судове по кантини. Отвориле сва врата и прозоре, „да вам излуфтирамо мало“, кажу.

„Неће овај смрад напоље, џаба“ каже седамнаестогодишњак, који се померио са зида само толико да задигне мајицу. Ожиљци од левог рамена косо на доле по целом торзу и стомаку. Рафал. Чудо да је жив. Брат и Тата нису.

Промаја се увукла у папирно село. Стричева кућа оде мало напред. Једну по једну, ставља у кутије хуманитарне помоћи. Цело село стане у једну кутију.

У том тренутку није знао где му је остатак породице.

Поштено смо се исплакали кад смо сели у комби.