ЖИВИ НАРОДНИ ХЕРОЈ: Част је стајати раме уз раме са Путином и Николићем
Декица, један од четири последња жива народна хероја у Београду, привукао је посебну пажњу на војној паради. Реч је о Стеви Опачићу (91) из места Плавно код Книна, припаднику народноослободилачке борбе који носи титулу народног хероја Југославије од 1953. године.
Пажњу је привукао због тога што се нашао раме уз раме са премијером Александром Вучићем, три места удаљен од Владимира Путина и четири од председника Томислава Николића. Иако не говори за медије, решио је да први пут после 91 године живота подели своју животну причу.
"Велика је част параду посматрати из првог реда. Нико ми се од државника није обратио, али ми је Путин оставио утисак сталоженог и пристојног човека. Николић је одржао добар говор, а Вучића знам одраније", објашњава он и наводи да је био скептичан кад је чуо да ће војска бити професионална.
"Међутим, војска је добро организована. Добар је штит држави", каже Опачић и додаје да је партизан постао 1941. године, када је имао 18 година. Тада се дизао устанак у Книну, јер су четници, како каже, извршили покољ у Лици.
Стево је ослобођење Београда дочекао у болници јер је био рањен.
“Лечио сам се у болници у Биограду на Мору. Ту сам упознао своју будућу супругу Анку Булат. Била је годину дана млађа од мене, комесар и официр. Договорили смо се да се нађемо у престоници ако останемо живи. Тако је и било.
“Ушли смо у састав Друге пролетерске, све до 1943. године, када сам из источне Босне пребачен у Далмацију као појачање снага руководећег кадра. За све то време борио сам се на Неретви, код Невесиња и Мостара против четника, усташа и Италијана, али смо и код Коњице и на Сутјесци тукли и Немце", присећа се подвига кад је газио преко голог камена и ровова.
Како каже, нису имали оружје, све док неког не убију и тако дођу у посед пушке.
“Више смо били гладни него сити. Док смо се газили са Немцима на Сутјесци, добили смо неко коњско месо. Тад сам Први пут видео сремуш. Волео сам га јер је имао укус лука. Били смо срећни кад смо имали шта да једемо. Кад нисмо, ко те пита. Сад бежим од униформе ко ђаво од крста", присећа се Опачић за "Курир".
