Живот душевних болесника након изласка из болнице

У медицини се душевни болесници деле на две врсте пацијената, агресивне (који се по правилу ретко отпуштају и налазе се на болничком лечењу све до потврђених назнака побољшања) и мање агресивне (пацијенти који се уз помоћ терапија и лекова брзо враћају у нормалу и колико-толико успостављају нормалан друштвени и социјални живот).

Лечење после болнице регулишу породица и окружење. Породица, која би требало да има главну улогу у лечењу пацијената, некада омане. Да ли због незнања или неприхватања болести, али дешавало се да свом ближњем, након изласка из болнице, уместо да их подстакну да наставе са терапијом, они их укидају.  Ово нажалост доводи до испада који се могу завршити трагично.

Назнака за душевно лудило и психичку нестабилност има али околина је та која треба обратити пажњу. Деси се да сасвим нормалан, тих и повучен младић направи неки трагични инцидент који ће га обележити за цео живот, а истровремено унесрећити његову породицу и неке друге. Углавном се тек када се инцидент или трагедија деси, окривљују породица и друштво што се неке назнаке или промене у понашању дотичног нису раније приметиле. Многе серијске убице су  биле злостављане у детињству, сексуално или психички, па се тај бес и агресивност морала приметити у даљем одрастању жртве. Многа злостављана деца су у детињству малтретирала другу децу, животиње, а да се на то није превише обазирало.

Помоћ душевно оболелима након изласка из болнице може и мора да се пружи. У то треба да се укључе сви. Поред лекова које ће лекар преписати, оболелом је неопходна пажња и прихваћеност околине, да се социјализује, нађе какав-такав посао и да се осећа друштвено корисним. Само тако ће терапија имати одличне резултате.

"Поштовањем искуствених и увођењем савремених метода лечења, смањили смо дужину болничког лечења. На тај начин смо скратили период одвајања наших пацијената од породица и њиховог окружења," говори за наш портал др. Горица Ђокић, помоћник Директора Клинике за Психијатријске болести "Лаза Лазаревић". 

"У складу са тим, јачамо везе пацијента, његове породице и сарадника у лечењу са једне стране, и друштвене заједнице са друге стране, зарад припреме за излазак из институције, континуиране бриге, одговорности и сарадње са заједницом којој пацијент припада. Осим тога, користе се услуге системске породичне психотерапије путем различитих стратегија терапијског односа са циљем мењања дисфункционалног породичног модела. Користе се програми континуиране сарадње са породицама и заједницом кроз програме рада са породицама, саветодавног рада и менторског рада, а све у циљу да би се шро пре помогло пацијенту ка оздрављењу," закључује др. Ђокић. 

Прочитајте и: 

Зашто неки људи НЕ МОГУ добити сиду?

Дијабетес - болест која не бол