Ево по ком човеку је настао лик легендарног ШУРДЕ из серије "Врућ ветар"!

Терасу хотела “Грозд” са које се чула песма “А сад адио”, кућу окићену лозом у центру града која је била Шурдин дом, калдрму и панораму Власотинца - све је то публика захваљујући Синиши Павићу могла да види у серији “Врућ ветар” која је снимана и у овом крају пре скоро 40 година.

Власотинце је бар тих недељу дана, колико се серија снимала, било у центру пажње, јер су у њему боравиле будуће глумачке легенде. Сценариста Синиша Павић, који је иначе власотиначки зет, довео их је у овај крај не би ли аутентично пренео атмосферу, дух и главну нит приче коју носи "Врућ ветар". Павић каже да је инсистирао да се бар делић приче о Шурди, који је пореклом из Власотинца, снима у родном граду његове супруге, са којом је заједно радио сценарио.

ЈУЖНИ ВЕТАР: Биковић као негативац у филму о криминалцима деведесетих

"Дошла је цела екипа, неких 35, 40 људи и провели смо овде неких недељу дана у хотелу "Грозд". Он је тада тек отворен, био је нов потпуно и ту још није била направљена брана, него је поред реке био базен, који је био затрпан. Е у том базену олимпијских размера су редитељ Аца Ђорђевић и његов сниматељ играли тенис, јер је Аца био тенисер и то му је била рекреација", прича Павић.

Осим хотела "Грозд", на чијој тераси је Шурда певао "А сад адио", снимана је и панорама старог Власотинца пре поплаве - када су у центру пажње биле тополе које је касније вода однела, каже Павић, као и Шурдина шетња на кеју поред реке Власине. Шурдин долазак у родни град, шетња Власотиначком калдрмом, Шурда “као гастарбајтер” и његов долазак са Бобом - сцене су које су Власотинчани жељно исчекивали да виде на екрану, пишу Јужневести.

"Ту постоји и кућа, звала се Даничина кућа, по једној Даници која је ту становала, то је нека даља рођака моје супруге, у њеном дворишту је сниман Соћа, Шурдин отац", каже Павић.

Осим Љубише Самарџића, Боре Тодоровића, Жике Миленковића и других познатих глумаца, били су ангажовани и млади уметници из Власотинца који су статирали, а Павић каже да они и данас воле да погледају серију и виде како су изгледали када су били млађи. Један од њих је Никола Живковић Газибара који је као 27-годишњак имао ту срећу да буде раме уз раме са великанима. Иако је био "само статиста", каже да му је то била велика част. Главни задатак њих педесетак, присећа се, био је да "праве гужву".

"Моје колеге из Културно-уметничког друштва и ја смо статирали оно у кафани, кад је требало да буде много људи, али и кад Шурда шета улицом. Она сцена кад се Шурда враћа из Београда, па долази код фотографа који нажалост не ради више, ми смо били ти који су попуњавали те празнине", присећа се Живковић.

Осим што су били део култне серије, у кадру са глумачким легендама, присећа се Живковић, имали су прилику и да чују њихове анегдоте, а неке и проживе заједно, јер су дуго после снимања седели у кафани.

"Некад су сцене снимане ујутру рано, онда је био проблем да се глумци пробуде, нарочито Бора Тодоровић. Чекају га, нема га, па оду у собу, а он се закључао, не могу да га пробуде", каже Живковић.

Живковић посебно истиче дружење са недавно преминулим глумцем Љубишом Самарџићем, са којим дели најлепше успомене. Слаже се да ће га многи памтити баш по лику Власотинчанина, чији говор је изванредно "скинуо", јер је већи део свог живота провео на југу Србије па му, каже Живковић, то и није било тешко.

"Он је био лавчина - приступачан, скроман, није патио од неке величине или да каже ја сам тај и тај, чак је избегавао да говори о томе, а уствари је био величина. Ми смо овде после сваког снимања седели целе ноћи. Било нам је пријатно свима, јер смо тако млади били део једне култне серије", закључује Живковић.

Када су завршили снимање, каже, скоро 7 месеци су се кадрови монтирали, па је цело Власотинце нестрпљиво чекало када ће на телевизији моћи да виде сцене које су снимљене у Шурдином родном крају.

Сценариста се након скоро 40 година од снимања присећа да лик Шурде није настао случајно. Наиме, Власотиначки берберин Диџа, који је пре поплаве имао локал крај Власине, каже Павић, био је човек код кога људи нису долазили само да се обрију, већ и да чују његове занимљиве приче. Био је то, објашњава он, човек који је волео живот, био је интересантан и то је и привлачило људе да долазе, а био је и сјајан певач.

"Увече у хотелу на обали Власине, где се певало сваке вечери, Диџа би кад затвори радњу долазио и увек је после једног шприцера узимао микрофон и певао, а певао је добро. Тако сам се ја заинтересовао, одлазио сам код њега и слушао га", додаје Павић.

Шурда је био налик њему - имао је духовите опаске, али је то био човек који није задовољан својим животом, јер "нема места нигде", није ни у Београду, ни у Власотинцу, он је негде између. У потрази за срећом одлази и у Немачку, али се враћа, стално мења занимања, живи код ујака, а не код оца.

"Он је трагач за неким својим местом. И падају ми на памет сви ти људи који личе на тог човека. Многи који нису задовољни оним што раде. А много је таквих људи који нису задовољни оним што раде, својом професијом и желели би да буду нешто друго", истиче Павић.

Да комедија која је снимана давне 1979. године и даље живи, потврђује то што скоро све генерације које су бар једном погледале причу о младом берберину из Власотинца, препричавају досетке из серије попут "Рад је претворио мајмуна у човека, а сада од човека прави коња", "Нисам за работу, ја сам више за Грчку", као и популарно Шурдино "Леле".

Павић каже да је због тога врло задовољан, јер је серију и радио са жељом да је људи заволе и да буде успешна.

"Као што се показало за ових 30, 40 година, људи заиста воле ту причу, воле те јунаке. То је нешто што се допало и онима пре скоро пола века и овима сада, а то је велики резултат, изузетан - закључује Павић.

Иако људи данас не памте шта је све снимано и брзо заборављају, каже, јер је "све покрила прашина и заборав", "Врућ ветар" ипак и даље "дува".