ИНТЕРВЈУ, РАДОСЛАВ ЗЕЛЕНОВИЋ: Живнем када причам о Кинотеци

Ових дана главна вест из културе је да је Фестивал европског филма Палић, чији је Радослав Зеленовић оснивач и члан Савета, освојио награду Асоцијације европских фестивала – EFFE. Наиме, летос је одржан 24. Фестивал европског филма на Палићу, другачији утолико што се истакао у конкуренцији 39 европских земаља. Признањем је потврђена чињеница да је наш фестивал препознат као вредан, а тим поводом разговарамо с Радославом Зеленовићем, бившим више него успешним директором Кинотеке, некада и уредником Филмског програма РТВ Београда, данас копредседником Одбора за оснивање Аудио-визуелног архива и Центра за дигитализацију САНУ.

Какве су реакције нашег културног миљеа и државе на вест о награди EFFE?

– Те две ствари би требало гледати одвојено. Реакције су различите. Код колега новинара и људи који воле филм и знају доста о Палићу та вест је добродошла и све је обрадовала. Реч је о 715 фестивала најразличитијег профила, филмских фестивала, оних који се баве театром, музиком, покретом… И од тих 715 фестивала, проглашено је 26 лауреата, међу којима је и наш Палић. Од тих 26 лауреата, 18. септембра у Бриселу је проглашено пет фестивала за најбоље у својој бранши. То значи да је Палићки фестивал најбољи филмски фестивал у Европи, који се издвојио у конкуренцији са европским земљама које озбиљно улажу у своју културу. Овим признањем које смо добили за ширење филмске културе на Палићком фестивалу потврђена је чињеница да је наш фестивал препознат као вредан. Нисам одговорио како је то примила држава зато што се на такве вести овде нико много не обазире. На савести је свих да процене како ће се то признање материјализовати у бољу позицију фестивала у земљи, јер његова позиција у Европи је сасвим добра.

Следеће године треба обележити 25. Фестивал европског филма. Како ће изгледати и у каквим околностима ће се одржати јубиларни Палић?

– Заиста не знам. Предлог који се ове године чуо на Палићу, и који ми се учинио добрим, јесте да се иде на алтернативу, да се Савету и директору продужи мандат за једну годину и да се онда после тог фестивала бира нови сазив. Знате, ми смо пре шест година имали 420.000 евра на рачуну за фестивал. Ове године смо фестивал направили за 130.000. То смањивање и тај ентузијазам с којим ми сви радимо је лимитиран. Да се разумемо, Република Србија и Град Суботица своје обавезе према фестивалу извршавају. Дискутабилно за нас је да је претпрошле године дато шест милиона, прошле године три, ове године милион. Тај дисбаланс који је направљен проузроковао је многе друге ствари које су утицале на 24. издање фестивала. Отежавајућа околност је и то што ми нисмо у прилици да добијемо добре спонзоре. Њих ни Европа превише не занима. Филмски фестивал је сложени механизам који не зависи само од нас оснивача и Савета. Уколико желите да га направите како треба, а то смо ми радили ових 25 година, и као што видите направили смо добар фестивал, он већ сада у септембру треба да почне да се припрема за следећи јул. Морамо сви да покажемо добру вољу у томе да се 25. Палић организује на најбољи могући начин, да се види да идемо даље. Идуће године је 15 година како је наш фестивал искључиво Фестивал европског филма. То је добра прилика за размишљање како га унапредити у годинама које су пред нама.

Како сагледавате остале европске филмске фестивале? Венеција је завршена, следи Берлин, Кан, могу ли се поредити с Палићем?

– Неумесно је поредити Венецију, Берлин и Кан с Палићким фестивалом због тога што ми филмове с тих фестивала приказујемо на Палићу. Наша ситуација с те стране је прилично добра и лака. Проберемо нешто што је већ селектовано и награђено. Али то се односи само на главни програм, а постоји још 10 других програма на Палићу, где ми селектујемо и бирамо филмове. Сваки фестивал је организам за себе и функционише у другом окружењу, у другим условима, с другим људима, а свако од нас има другачији филмски укус и то се, хтели – не хтели, одражава на сам фестивал. Тако да не бих доводио ни у какву везу где смо ми слични, већ ми је драже да констатујем да смо успели да будемо различити. Са жаљењем констатујем да многи од тих фестивала стоје финансијски неупоредиво боље него Палић, а као што видите, наши резултати нису за потцењивање. Напротив, многи би се обрадовали оваквој награди.

Зашто су копродукције унутар регије неопходне?

– Мислим да је копродукција у региону императив и неминовност. Средства која се сад издвајају за снимање филма никада неће бити довољна да свака од тих кинематографија функционише у кругу свог атара, неће моћи. Она мора да функционише у кругу свог атара, али овако је, чини ми се, ситуација мало лагоднија, јер у крајњем збиру ти филмови се праве да би били приказани, да би филм имао што већу гледаност. Наиме, југословенска кинематографија је била један простор где су се филмови снимали. Рецимо, у филму „Отац на службеном путу” Емира Кустурице, сценариста је био Абдулах Сидран, сниматељ филма је био Вилко Филач, Словенац, монтажер Зафрановић, Хрват, композитор Зоран Смијановић, Србин, глумци Мики Манојловић, Мира Карановић, Мира Фурлан, Мира Бањац, Слободан Алигрудић, Мустафа Надаревић, Павле Вуисић… Тако су се стварали филмови. Хтели – не хтели, морали смо да се вратимо на то да поново размењујемо ауторе, глумце, сценаристе и да опет правимо заједничко тржиште. Ниједна од бивших југословенских република није довољно велика да може да дистибуира филм на такав начин да он колико-толико оствари прихода, који је врло важан за коначан збир. То је могуће само ако филмови иду по региону. И није чудо што су неки од наших филмова јако гледани у Хрватској и што неки од хрватских филмова имају велику гледаност код нас. У транзицији су лоше прошли биоскопи, са аналогног се прешло на дигитално емитовање филмова па је сарадња кључна реч за опстанак и код нас и другде на бившем југословенском простору.

Опширније читајте у новом Експресу који је на киосцима од петка, 22. септембра. . .