КО ЈЕ БИО ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ: Као седамнаестогодишњак знао је да ће ФИЛМ бити његова СУДБИНА
Биографија познатог редитеља
Горан Паскаљевић је српски филмски редитељ. Дипломирао је филмску режију на Прашкој академији. Режирао је многе документарне филмове и ТВ драме за ТВ Београд, а први дугометражни играни филм -"Чувар плаже у зимском периоду“, снимио је 1976. Направио је преко 30 документарних и 13 играних филмова.
Већ као седамнаестогодишњак знао је да ће филм бити његова судбина. Дипломирао је режију на чувеној филмској академији ФАМУ у Прагу.
Дебитовао је са „Чуваром плаже у зимском периоду“ и одмах се окитио Златном ареном на Пулском фестивалу, те Посебним признањем на Филмском фестивалу у Берлину. Тешко је побројати признања славног синеасте.
Награда критичара за најбољи европски филм 1998. године за „Буре барута“, Награда критичара у Сан Себастијану 1990. за „Време чуда“. Часопис „Варајети“ сврстао га је 2001. у пет најбољих редитеља године.
Први је редитељ који је 2002. у Минхену добио награду Бернард Вики – Мост за хуманизам у својим делима. Одликован је француским Орденом уметности и књижевности, који му је свечано уручен у Београду 2008.
Његов осамнаести филм „Упркос магли“ који је снимао у Италији, а чија ће светска премијера бити у Шпанији говори о арапском дечаку Мухамеду, кога жели да усвоји италијанска породица и притом наилази на отпор околине.
Како сам каже „пронашао је посебан угао да направи интимистички филм на тему миграната и верује да ће то бити право освежење“.
Ужива у браку са Францускињом Кристином, док из претходних бракова има синове Владимира и Петра.
Детињство у Нишу
– Рођен сам у Београду 1947, али су се моји родитељи рано развели, па сам одрастао у Нишу код бабе и деде. Срећан сам што сам детињство провео са њима. У Нишу је живот заиста пулсирао, док је у престоници све више било „у рукавицама“. Са 16 година долазим у Београд, јер се баба разболела од жутице. Мајка је још раније инсистирала да дођем у престоницу, али нисам желео и са 16 година сам се тешко растао од Ниша. Имао сам 17 година кад сам у Југословенској кинотеци погледао циклус италијанског неореализма. Наиме, мој очух је радио у кинотеци и ја сам од њега добио задатак да на улазу цепам улазнице и тако сам могао да гледам филмове, али и да доводим своје госте. Двоје-троје другара увек сам могао бесплатно да уведем.
– Сећам се да сам „Крадљивце бицикла“ гледао бар пет-шест пута заредом и тада сам схватио да је филм уметност која је директна и која почиње да ме интересује више него књижевност. Мој отац је био новинар и књижевник и ја сам то желео првобитно да будем. Он је био уредник и директор ИП „Дуга“, а то је био први илустровани лист у Југославији. Касније је покренуо „Филмски свет“, „Практичну жену“… И по мајци и по оцу имам по једну сестру. Ова по оцу је нажалост умрла.
– Кад сам одлучио да будем филмски редитељ, сви у мојој породици, осим очуха Филипа Аћимовића, били су против. Сматрали су да је то крајње несигурно, међутим, ја сам истрајао у свом науму. Завршио сам једну од најбољих школа у Прагу, имао сам срећу да су ме примили. Тада је студирање у Чехословачкој било јефтино – ми смо за њих били Запад, они су тада заиста живели из гвоздене завесе. Данас је скоро немогуће студирати на тој академији, јер је школарина изузетно висока. Ми смо у оно време били повлашћени, јер су нас они третирали као братску социјалистичку земљу, па нам нису наплаћивали школарину, али је морао да се положи пријемни испит, који је био веома суров.
Успех се не прашта
ЕМПАТИЈА НЕСТАЈЕ, ВЛАДА ЕГОИЗАМ: Овако је Горан Паскаљевић говорио у свом последњем интервјуу
"МОЖЕ ДА ЛЕТИ ХИЉАДУ ГОДИНА, АКО ЈЕ СТРУЧНО ОДРЖАВАН" Генерал Библија истакао да пад авиона није редак случај
– Обично је било стотинак кандидата, а примали су десет. Пет њихових и пет из других земаља. Било је студената из целог света: Шведске, Шпаније, Пољске, Америке. Имао сам среће да тамо научим занат, то је стварно била најбоља школа у Европи. У Прагу су завршили академију и Горан Марковић, Рајко Грлић, Лордан Зафрановић, Срђан Карановић, после неколико година и Емир Кустурица. И наша академија је била добра и радила по угледу на прашку, али са много мање средстава.
Сусрет са Кристином
– То је наш менталитет и тако се и догодило. Био сам спреман на то. И да, тада су награде носиле и неке паре и сећам се да сам тадашњој супрузи, која је у Београду била са сином Владимиром, срећан јавио да сам добио награду, али и паре од којих ето можемо на летовање. После снимам „Посебан третман“, „Варљиво лето 68“, „Танго аргентино“, „Туђа Америка“. Крајем 1995. одлазим у Белгију где сам упознао своју садашњу супругу Францускињу Кристину. Она је тада радила у Европској комисији у Бриселу и то у комисији која је додељивала средства филмским фестивалима. Након годину дана одлазимо у Француску. Кад сам упознао Кристину, знао сам да је то жена мог живота и био сам у праву.