А ПРЕ ДВЕ ГОДИНЕ ЈОЈ ЈЕ УМРЛА МЛАДА ЋЕРКА: Умрла Дина Рутић, глумица и супруга Зорана Радмиловића

Супруга Зорана Радмиловића и филмска и позоришна глумица Дина Рутић преминула је у 76. години у Београду.

Дина је рођена 1943. године у Добром Селу у глумачкој породици, родитељи су јој били глумачки пар Јожа и Ивка Рутић. Још као студент књижевности са свега 21 годином дебитовала је на филму. Играла је уз Јанеза Врховца главну улогу у "Прометеју с отока Вишевице".

Иако је две године касније опет тумачила најзначајнијег лика у филму "Омнибус 3", а потом се појавила и у ТВ драми Моме Капора "Провод", није била очарана глумом као професијом. То је потврдила и у интервјуу марта 1966. године када је представљена као најзапаженија београдска глумица.

- На филму и телевизији сам заиста само привремено! То није моја професија. Студирам књижевност, за сада успешно, па и упркос томе што сам каткад ангажована на филму или на малом екрану, највише ме привлачи свет књига - рекла је тада Дина у којој су многи видели нову Милену Дравић.

У “Проводу” је глумила заједно са Зораном Радмиловићем за којег је у једном од интервјуа рекла да је врстан глумац и пријатан за сарадњу због чега би, како је истакла, поново волела да ради с њим.

Радмиловићу је то само била потврда интуиције коју је имао од када је угледао Дину: "Ова мала ће бити моја жена".

Раскинула је веридбу и убрзо се удала за Радмиловића. Практично након тога је одустала од глуме, иако се седамдесетих година појављивала у спорадичним улогама у филмовима и тв серијама. У браку са Радмиловићем родила је 1974. године ћерку Ану, а након Зоранове смрти 1985. готово се повукла из јавности.

Дина и Ана су биле две жене које је Зоран највише волео. Ана која је дипломирала глуму и посветила се књижевности преминула је, нажалост, пре две године.

Писац Душан Стојановић се писмом опростио од Дине Рутић

- Ко је уствари Дина Рутић Радмиловић, та нежна девојка са очима боје меда? Ћерка Јоже Рутића који је оснивао ЈДП, Титово унуче, нова Милена Дравић Југославије, вереница једног високог плавог, од кога ју је Зоран Радмиловић украо, да буде његова, мајка Ане Радмиловић, сидро глумачким бурама и вратоломијама нашег најважнијег глумца и његове високе уметности, оне недодирљиве? Све од наведеног и ништа, на крају ипак само своја, по избору живота и неких тамних лутања. Протаантагона, трагеткиња...

Како се опростити од бића које нам је омогућило Радмиловића у свом пуном сјају, ништећи себе да живи онај други, полусвесно ил‚несвесно у сну живота? Од жене, која је можда још једина од глумица Југославије, чини се тако, поред свакако Радмиле Савићевић у филмском оку камере, једнако стајала природно у кадру до огромног и свеобухватног Павла Вуисића? Смирени оркан, укроћени горопад. Изгубили смо је давно, толико давно да је се не сећамо скоро. Можда се те осамдесетпете године, када је Зоран отишао угасило и њено биће. Сведоци кажу и коју годину раније! Иако је живела, неколико година уз Ану, до њеног одласка на глуму у Нови Сад, на класу Мире Бањац. Од тада па на даље, Дине је све мање било! Све њене улоге, сви ти небрушени дијаманти, то сирово, што нам је сурово отимало време и неке околности, а које је могло сијати далеко и бити вредно у ризници наше кинематографије. Све се то изместило у један свет, тако далек, тако силно однет од нас, самом Дином. Уметност њена не дотакнута, остаће њен дар за небо, за неке камере које су изоштриле од синоћ свој фокус, на том њеном, сненом жутом оку. Отпловиће њена лађа за Цавтат, путевима само њој знаним и тамо негде на Краљичиној плажи где је од живота, самовала, у времену свог боравка међу нама, тамо где се борила са свим тамним сенкама, чекаће је Зоран и Ана. Неки бољи почетак за њих... Збогом, Сидро Радмиловићеве лађе! Збогом!