"Не значи да нисам волела живот..." Српски писци који су дигли руку на себе - опроштајне поруке откривају мотиве трагичних крајева

Посебно искуство стварања, али и живљења многе наше писце довело је до најмрачнијег заврштетка свог путовања.

Међу светским књижевним великанима најпознатије самоубице су били Ернест Хемингвеј, Дејвид Фостер Валас, Силвија Плат, Хантер С. Томпсон, Вирџинија Вулф, Бохумил Храбал, Шандор Мараи, Марина Цветајева, Владимир Мајаковски, Сергеј Јесењин…

Ланац самоубистава: Силвија успавала децу, па себи одузела живот, исто је учинила и љубавница њеног мужа, али трагедије нису стале

Ланац самоубистава: Силвија успавала децу, па себи одузела живот, исто је учинила и љубавница њеног мужа, али трагедије нису стале

Милутин окончао живот скоком у хладну реку: Чин самоубиства образложио у опроштајном писму

Милутин окончао живот скоком у хладну реку: Чин самоубиства образложио у опроштајном писму

Тајанствена веза Саве Шумановића и Растка Петровића: 18 писама као сведочанство - Волео сам вас и то вам је доста...

Тајанствена веза Саве Шумановића и Растка Петровића: 18 писама као сведочанство - Волео сам вас и то вам је доста...

Нажалост, ни наша књижевна имена не заостају за светским ствараоцима који су окончали сопствене животе. Углавном на листи се прво помињу песник Бранко Миљковић и писца Бранко Ћопић.

Мање се у јавности зна да су самоубиство извршили и писци Милутин Ускоковић и Аница Савић Ребац. А још мање се зна за младе песнике који су такође одузели себи живот...

Зашто убијају песника у социјализму?

Бранко Миљковић (1934-1961) је био један од најпознатијих српских и југословенских песника прошлог века, чија поезија, иако је имала у себи песимистичне елементе, није наслућивала трагичан крај овог аутора у 27. години.

Гимназију је завршио у Нишу, а на Филозофском факултету је дипломирао филозофију 1957. Прву песму је објавио 1952. године у београдском листу "Записи". Припадао је групи неосимболиста. Прва песничка збирка "Узалуд је будим" објављена му је 1956. Писао је есеје, књижевну критику, и преводио је руске и француске песнике. Због проблема "узрокованих љубавним јадом", напушта Београд, у јесен 1960, и одлази у Загреб да буде уредник Литерарне редакције загребачког радија. Незадовољан својим животом Бранко се одаје алкохолу и 12. фебруара 1961. извршава самоубиство вешањем о дрво.

Међутим, ово самоубиство до дана данашњег је под знаком питања. Појављују се бројни докази који управо сведоче о томе да је Миљковић заправо убијен. Писац, Дејан Стојиљковић у свом роману "Звезда над празнином" износи сасвим другачију истину о крају чувеног песника.

Мало пред смрт, Бранко је написао сам себи рођенданску песму. Свему томе претходио је инцидент са полицијом, када се Миљковић напио у једној загребачкој кафани и узвикнуо: "Зашто убијају песника у социјализму?"

Збогом, лијепи и страшни животе

Бранко Ћопић (1915-1984) је био један од највећих писаца послератне Југославије и припадник народноослобилачког покрета. У његовим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Другог светског рата

. Посебно је познат по делима намењеним деци и младима, у којима има приказа ратних страхота које су и најмлађи проживљавали, али и дечије радости и хумора, наде у ослобођење, долазак слободе, па је у том смислу неспојива ведрина тог стваралаштва и чињеница да се овај писац у познијем добу одлучио на самоубиство.

Основну школу завршио је у родном месту Хашани (Босанка крајина), нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама, Сарајеву и Карловцу. Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису "Венац" 1928. године. После рата један је од оснивача дечјег листа "Пионир и његов уредник", а потом је почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. Најпознатија дела су му "Башта слезове боје" и "Доживљаји Николетине Бурсаћа".

Последње године живота провео је у имагинарном страху да ће бити ухапшен и стрељан. Са моста над Савом скочио је на плочник 26. марта 1984. Опроштајно писмо остављено пријатељима завршио је речима: "Збогом, лијепи и страшни животе!".

Не могу да поднесем смрт отаџбине

Милутин Ускоковић (1884-1915) је један од оних аутора који је своје осећање људске немоћи обрађивао у својим делима. Прилично депресивни пасуси о бесмислености и апсолутној тежини живота могу се пронаћи у делу "Дошљаци" где се осећај неадекватности везује за проблематику младих људи из провинције који у велеграду нису сасвим прихваћени, а њихово материјално стање и друге околности најчешће их спречавају да остваре оно што су сањали.

Слични мотиви и депресивни моменти су и лајтмотив његовог најпознатијег романа "Чедомир Илић". У тренутку потпуног безнађа и психичког растројства, извршио је самоубиство, 15. октобра 1915. године, у набујалим таласима реке Топлице код Куршумлије.

Ускоковић се убио због великог разочарања након повлачења наше војске у рату, о чему сведочи и његова опроштајна порука: "Не могу да поднесем смрт отаџбине." Мада је могуће да је та ратна траума била само кап која је прелила чашу и допринела да ова сензитивна стваралачка душа, иначе оптерећена многим црним мислима, живот потпуно омрзне.

Живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће

Аница Савић Ребац (1892-1953) је била српска књижевница, историчарка филозофије, преводилац и професорка Универзитета у Београду. Аница је одмалена била у контакту са књижевницима, сликарима и школованим људима тог времена.

Рано је почела да учи класичне и модерне језике, тако да је већ са тринаест година имала прве објављене преводе. Извесно је да су је још у најранијој младости привлачили класична књижевност и класична филологија коју 1910. уписује на Филозофском факултету у Бечу. Све до удаје, Аница је живела у Новом Саду. У пролеће 1921. венчала се са Хасаном Репцем, службеником Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Први пут је покушала да се убије на дан смрти супруга, инјекцијама морфијума, други пут је пререзала вене на рукама, али су је спасили пријатељи. Убила се тако што је себи пуцала у главу. Оставила је и опроштајно писмо: "Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало једно од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе…То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу, али баш зато не желим да живим бедно…Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и аутономно."

Јутром зове пјесника да сније

Дамјан Павловић (1840-1866) је био песник, позоришни критичар и преводилац. Писао је љубавну и родољубиву лирику. Уз Лазу Костића био је најзначајнији представник омладинске поезије друге половине 19. века. Извршио је самоубиство због несрећне љубави.

Станислава Коча (1880-1905) извршила је самоубиство у 25. години. Њене "Посмртне песме" објавила је штампарија Исидора Стојчића у Земуну 1906.

Светислав Тиса Николић (1893-1914) је песме почео да пише веома рано, кроз његове стихове је провејавала туга и незадовољство, разочарење неузвраћеном љубављу и несхватањем средине у којој је живео. Извршио је самоубиство у Битољу у 21. години живота.

Новосадски песник, Миливоје Дражетин (1952-1970) је имао само 18 година када је извршио самоубиство. Био је ванредно даровит песник, новосадски гимназијалац, момак који је свој невелики лирски опус заокружио у седамнаестој години, а потом, на уласку у пунолетство, одлучио се на излазак из самог живота. Перо Зубац је објавио књигу "Ломност дечака" у којој је сакупљено све што је овај млади човек написао.

Амбро Марошевић (1949-1987) је из Славоније дошао у Београд да студира филозофију. Отац му је био Хрват, а мајка Српкиња. Био је један од последњих правих београдских боема. Иза њега су остале три књиге песама, а према сведочењу његових пријатеља погинуо је код Сајма тако што се бацио под аутомобил који је јурио улицом.

Гордана Стошић (1945-1994), била је контроверзна српска књижевница која је своју поетику заснивала на јако израженим еротским мотивима. То ју је довело у сукоб са јавним моралом осамдесетих и деведесетих година прошлога века. Поготову што је радила у настави, предајући српски језик и књижевност у једној београдској гимназији. Писала је прозу и поезију. Бавила се и преводилаштвом.

Њене књиге су од једног дела публике оцењиване врло храбрим, тако да је у српском културном миљеу словила као српска Ерика Јонг, други део публике је њене књиге сматрао кичом. Родитељи ученика су својим интервенцијама приморали директора гимназије да је остави без посла, иако је имала подршку ученика којима је предавала. У таквој ситуацији Гордана Стошић одлучује да оде на Косово и Метохију. Свој стан поклања избеглицама и две године предаје српски језик и књижевност у Дечанима. Из ове метохијске варошице вратила се потресена и пуна траума. Живи као подстанар у Земуну. Веома мало се зна о њеном животу у Метохији. По повратку, извесно време лечила се на психијатријској клиници у Београду, а онда је лета 1994. године извршила самоубиство скочивши с једне десетоспратнице у Земуну.

Огњен Стојановић (1963-2001) је био познати песник из Ниша. Објавио је две збирке песама. Извршио је самоубиство тако што се полио бензином и запалио испред своје куће.

Београђанин Александар Рашић (1976-2006) је сам припремио своју једину песничку збирку која се појавила постхумно у години његовог самоубиства под једноставним именом "Песме".

Читалачка публика често у чин самоубиства великана наше књижевне сцене уписује узвишене пориве. Но, биографски подаци могу јасно да демистификују тај чин, те добијамо ширу слику која нам објашњава зашто је до трагичног исхода дошло.

Србија Данас/В.Јанковић