Milutin okončao život skokom u hladnu reku: Čin samoubistva obrazložio u oproštajnom pismu

Među izbeglicama koji su 7. oktobra 1915. vozom iz Skoplja krenuli za Kosovo i Metohiju zatekli su se i književnici Branislav Nušić i Milutin Uskoković. Nekako su se domogli Prištine, a onda je Uskoković otišao put Kuršumlije.

U trenucima teške duševne borbe 15. oktobra udavio se u talasima nabujale Toplice. U smrt, prema tvrdnjama, krenuo je iz hotela "Evropa", istog onog u kome je Nušić pisao "Sumnjivo lice".

A u danima pred pad Skoplja, upravnik tek osnovanog pozorišta Nušić i sekretar inspektorata u Srpskom konzulatu Uskoković zajedno su učestvovali u organizaciji evakuacije stanovništva. "Po prestravljenom pogledu već tada se opažalo da su događaji teško pritisli Uskokovića", u knjizi "Devetstope­tnaesta" piše Branislav Nušić, koji nije mogao pretpostaviti da će njegov kolega iz prvog uredništva "Politike" 1904. kao spas od života uskoro izabrati smrt.

I to onu vrstu smrti koju je najčešće birao svojim junacima – smrt u vodi.

Oproštajno pismo pred skok u večnost

U članku "Poslednji dani Milutina Uskokovića", objavljenom davne 1969. u užičkim Vestima, dr Radomir Ivanović navodi svedočenje bolničara vojne bolnice u Kuršumliji Kirila Luke, čoveka koji je poslednji razgovarao s Uskokovićem.

- Sreo sam ga pred pekarskom radnjom. Prišla nam je vojna patrola, a narednik je naredio vojnicima: "Teraj i ovu dvojicu!" U to je priskočio vlasnik pekare i utrapio nam korpu hleba rekavši naredniku da nas ostavi jer nosimo hleb ranjenim i bolesnim vojnicima. Kada se patrola udaljila, pekar nam je rekao da smo imali sreće jer Preki vojni sud neprekidno radi. Gunđajući Uskoković se okrenuo i otišao. Sutradan sam doznao za njegovu smrt" - navodi Ivanović izjavu Kirila Luke.

Milutina Uskokovića, zagovornika zbližavanja južnoslovenskih naroda koji se ponosio pobedama Srbije nad Turskom u Prvom balkanskom ratu, pukim slučajem izbegnut vojni sud nije usrećio. Još od studentskih dana pripadnik jugoslovenski orijentisane omladine okupljene oko Jovana Skerlića, kasnije njegovog venčanog kuma, Milutin je teško patio zbog rata sa Bugarskom 1913, a konačno razočaranje doživeo je 1915. kada su, zajedno sa Austrijancima i Nemcima, Srbiju napali i Bugari. Potresen tragedijom svog naroda izvršio je samoubistvo. U oproštajnom pismu je napisao: "Ne mogu da podnesem propast otadžbine".

Došljak Milutin Uskoković

Uskoković je rođen 1884. u Užicu. Sa jedanaestoro dece njegovi roditelji Mijailo i Sofija posle propasti trgovačke radnje ostali su potpuno bez prihoda. Budući književnik je kao dete dugo odbijao da progovori, a kad je pošao u školu, toliko je bio siromašan da je pisao patrljkom koji mu je majka dala presecajući jednu olovku na tri dela. Posle završenih šest razreda Užičke gimnazije, peške je otišao u Beograd da bi nastavio školovanje. Izdržavao se sam sarađujući sa raznim listovima za skroman honorar, živeći životom došljaka koji će kasnije opisati u svojim delima.

U Beogradu je završio studije prava, a u Ženevi je 1910. odbranio disertaciju iz međunarodnog prava o carinama i stekao titulu doktora pravnih nauka. Prvi literarni rad objavio je kada je imao samo šesnaest godina, a za života štampane su mu dve zbirke pesama u prozi: "Pod životom" i "Vitae fragmenta", zbirka pripovedaka "Kad ruže cvetaju" i romani "Došljaci" i "Čedomir Ilić".

Po porodičnom vaspitanju Uskoković je bio patrijarhalac, a po obrazovanju evropejac. Uz dobro poznavanje francuske, nemačke i ruske književnosti za svoje vreme bio je moderan pisac, a u njegovim delima primetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta.

Užičanin tvorac beogradskog romana

Jedan od najboljih poznavalaca književnog stvaralaštva Užica dr Milutin Pašić piše da je Uskoković "pripadao generaciji srpskih pisaca koji su novim raspoloženjima i drukčijim odnosom prema životu smelo napuštali tradicije srpske realističke književnosti i okrenuli se modernoj evropskoj literaturi". Pisao je o intelektualcima, njihovim htenjima i problemima, uzletima i padovima, a o tome je pre njega vrlo malo pisano. U poređenju s prethodnicima, dao je svestraniju i umetnički moderniju sliku Beograda, pa je, s pravom, kaže Pašić, smatran tvorcem beogradskog romana i značajnim predstavnikom "beogradskog stila".

Tom, "talentovanom slikaru beogradskog ambijenta", građani Kuršumlije odužili su se podizanjem spomenika, prvom koji je "zaslužio" jedan pisac u Titovoj Jugoslaviji. A njegovi Užičani godinama su bili ravnodušni prema činjenici da je začetnik srpskog građanskog romana potekao iz njihove sredine.

- Uskoković je u Užicu bio persona non grata, zato što se, zaboga, podsmevao Dimitriju Tucoviću - rekao je jednom pesnik Ljubomir Simović, takođe bivši đak Užičke gimnazije.

Stvari su se vremenom promenile. Postoji konkurs za najbolju pripovetku koji nosi Uskokovićevo ime, postoje bista i ulica, takozvani Uskokovićev prolaz. Tiho i skromno, uspomena na čoveka koji je toliko voleo Srbiju ipak živi.

Razlozi za prekid života?

- Želeo bih da umrem, ali ne da istrunem u zadahu čamovine i mokre zemlje. No negde daleko, na širini nepreglednog okeana, da legnem na spletene alge i belo vodeno cveće, i tu, uz pesmu morskih valova, da zaspim večitim snom - reči su koje Milutin izgovara u radio drami Vuleta Žurića "Ostrvo Uskoković". U istom tekstu dr Popadić, čovek koji je izvršio obdukciju Uskokovićevog tela, kaže da je tom prilikom "našao tuberkulozu mozga".

Da li su, osim patnje za otadžbinom, postojali i drugi razlozi koji su Milutina Uskokovića nagnali da zaroni u hladnu reku, nikada nećemo saznati. Možda je znao da Toplica jednim svojim delom, tamo gde obilazi prokupački Hisar, teče uzbrdo, što je pojava kakva ne postoji nigde drugde u Evropi i zove se epigenija, pa se nadao da će tom uzbrdicom svoj narod izbaviti iz užasa koji ga je zadesio.