Свечано отворени легати Милоја Поповића Каваје и Петра Пајића у Адлигату

Двојици бардова српске поезије, Милоју Поповићу Каваји, књижевнику, публицисти и новинару и знаменитом српском песнику и новинару Петру Пајићу, који је прошле године преминуо, синоћ су свечано отворени легати у Удружењу Адлигат у оквиру којег раде Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања.

На свечаном отварању говорили су председник удружења Виктор Лазић, легатар Милоје Поповић Каваја, председник управног одбора Народне библиотеке Србије Милош Јанковић и Матија Бећковић.

Председник Адлигата Виктор Лазић истакао је да је његова породица подарила зграду за Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања, а да је он подарио своју момачку собу за легат Петра Пајића.

-Пајић је био наш пријатељ, комшија, наша подршка и својим ликом и речју и делом. У његов кутак и данас одлазим када ме неко насикира, да му се мало изјадам – истакао је Лазић који је присутнима читао Пајићеве песме „Кад су Срби читали ушима“ “Српска чета“ и „Последњи сусрет“ али и речи поздрава које је Пајићева сестра Мирјана упутила публици у којима стоји да отварањем овог легата стиче утисак да их Петар није напустио.

Каваја је пре него што је прочитао стихове које је написао за националну мелодију „Марш на Дрину“ од Станислава Биничког истакао квалитет иницијативе једне значајне породице.

-Једна породица брине о српској култури већ девет генерација, скоро три века, а 1882. године је Библиотека Лазић први пут отворена за јавност.  Направили су једну институцију и нема човека који кад дође овде не буде изненађен – каже Каваја.

Председник управног одбора Народне библиотеке Србије, Милош Јанковић, истакао је да су Пајић и Каваја бардови српске поезије.

- Пера је вечан. Он је живео поезију, он није имао крв, он је имао стих, а за Кавају је тешко рећи да ли је значајнији као песник, путописац, новинар, привредник, дипломата, политичар – сматра Јанковић, који је говорио о свом пријатељству са двојицом књижевника чији су легати управо отворени.

Легат Милоја Поповића Каваје

Милоје Поповић Каваја (1936) књижевник, дипломата и новинар Студента, Младости, Политике, директор Дултурно-информативног центра Југославије у Њујорку, генерални директор Сава центра, секретар за инострани туризам Савезне владе и саветник компаније ДХЛ. Био је и председник Културно-просветне заједнице Београда, саветник Удружења књижевника Србије. Аутор је званичних стихова за националну мелодију Станислава Биничког „Марш на Дрину“ која до 1964. није имала речи. Објавио је више од 40 књига литерарне и публицистичке садржине. На споменику Николи Тесли на Нијагари налази се и Поповићево име, за допринос његовом подизању а његова поема о Тесли је исте године ушла у антологију „Американа“. За поему о Њујорку прогласио га је амерички Поетски форум за песника година (1976). Носилац је многих признања: Орден заслуга за народ, два Златна беочуга Београда, две повеље Скупштине Београда поводом годишњице ослобођења, Вукова награда, Повеља за животно дело УКС и многих других. За допринос алжирској револуцији током 1959. године добио је Орден народног хероја Алжира. Књижевни псеудоним „Каваја“ узео је по ланцу књижара „Браћа Каваја“ који је пре Другог светског рата држао његов отац.

У Кавајином легату могу се видети оригинални говори Тита и Ким Ил Сунга, ибрик који је на поклон добио као директор Сава центра лично од Садама Хусеина, руком исписан „Марш на Дрину“, намештај који је наручен за краља Александра Карађорђевића...

Легат Петра Пајића

Петар Пајић (1935-2017) који у књижевним круговима слови за "српског Рилкеа", један је од оснивача неосимболизма у српској књижевности. Рођен је у Ваљеву где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је југословенску и општу књижевност на Филозофском факулету у Београду. Био је дугогодишњи уредник Другог програма Радио Београда. Објавио је десетак збирки поезије и избора поезије. Објавио је десетак збирки приповедака и књигу за децу „Како се греју пахуљице“. Добитник је многобројних награда: награде Невен, “Десанка Максимовић”, Жичке хрисовуље, Златног крста кнеза Лазара, Златног беочуга, награде “Радоје Домановић” итд. Био је члан управе Удружења књижевника Србије.

 Породица славног песника, сестре Лепа Топаловић и Мирјана Радивојевић са својим наследницима, поклониле су целу Пајићеву библиотеку и архиву, укључујући и велики број предмета из његовог стана, његове награде и дипломе, оловке и друге личне предмете Удружењу Адлигат.

Његов орман - библиотека и писаћи сто су такође део легата, као и каса његовог оца, славног ваљевског пекара, у којој је Пајић чувао комаде хлеба које је испекао његов отац.

 Сликовито и дирљиво сведочење о животу песника, његовом односу према свом народу, породици и хлебу приказано је у Музеју српске књижевности на Бањици, у београдском насељу у коме је Пајић живео и који је волео.

 Пајић је још за живота започео формирање легата тако што је Адлигату, у којем је био чест и радо виђен гост, годинама поклањао књиге из своје библиотеке као и писаћу машину на којој је откуцао своју најпознатију песму "Србија", која је постала једна од најславнијих српских забрањених песама.

 Петар Пајић био је пријатељ са већином значајнијих српских књижевника двадесетог века, па се у његовој библиотеци налази више од три стотина књига са посветама српских класика од Драгослава Михаиловића, Матије Бећковића, Милована Витезовића до његовог најбољег друга, Бранка Миљковића.

У архиви се нашло и писмо Бранка Миљковића, а детаљан преглед архиве свакако ће открити још чудеса важних за српску културу.