Убили су преводиоца његове књиге, 30 година живи под ПРЕТЊОМ СМРТИ - Салман Ружди: не жалим ни за чим!

После неколико деценија живота проведених у сенци смртне казне коју му је изрекао ајатолах Хомеини, писац Салман Ружди прилично је пркосан. “Не желим да живим скривајући се”, рекао је у разговору за АФП. Пишчев живот заувек се променио тог 14. фебруара 1989, када ирански духовни вођа наредио Руждијеву смрт, пошто је његов роман “Сатански стихови” прогласио светогрђем.

У својеврсном обрнутом Дану заљубљених, Техеран је фетву обнављао годину за годином. Ружди, за којег неки кажу да је највећи индијски писац након Тагоре, провео је 13 година живећи под лажним именом и са сталном полицијском заштитом.

“Тада ми је била 41 година, сада ми је 71. Сада су ствари у реду”, рекао је. “Живимо у свету у којем се ствари мењају јако брзо. А мој "предмет" је доста стар. Данас има много других ствари којих се треба бојати и других људи које желе да убију”, додао је снуждено.

Ружди је престао да користи лажно име неколико месеци након 11. септембра 2001, три године након што је тадашњи ирански председник Мухамед Хатами изјавио да је фетва више не важи. Homeinijev наследник Али Хаменеи никада је, међутим, није службено повукао.

То је разлог што је полиција била испред врата канцеларије његовог француског издавача док је разговарао с новинарима АФП-а. Он каже да у Њујорку, где живи две деценије, води нормалан живот ("Возим се подземном железницом"). 

 “Сатански стихови” били су пета Руждијева књига, а у међувремену их је написао још тринаест.

Црне године насилних протеста, ковања планова да га убију, убиство једног од преводилаца романа и рањавање још двоје, “сада изгледају као давна прошлост”, каже Ружди. “Ислам тада није био тема. Нико није мислио о исламу на тај начин”, рекао је, описујући време када је књига настала.

Али чак и тако, роман је био увелико погрешно протумачен. “То је у ствари књига о јужноазијским имигрантима у Лондону”, каже Ружди. “Људи на Западу су сада много информисанији него што су били”, додао је. Руждијев пријатељ, британско-пакистански пицац Ханиф Курејши тврди да нико данас не би имао храбрости да напише Сатанске стихове, а камоли да их објавити.

Али чак и он каже да није наслућивао какву ће хаос роман изазвати кад је прочитао примерак пре објаве. “Нисам приметио ништа што би могло да испровоцира фундаменталисте. Сматрао сам то романом о психози, новом добу и променама”.

Међутим, бес који је роман изазвао био је прекретница у успону политичког ислама. Индијски аутор и новинар Салил Трипати нада се да би велики издавачи и данас имали храбрости да штамшају нешто слично Сатанских стихова.

“Нисам потпуно изгубио наду, али нема сумње да је Руждијев случај изазвао менталну кочницу. Многе теме се данас сматрају табуом”, казао је. “У Индији је хиндуски национализам и људи су врло опрезни када говоре о хиндуским боговима и богињама, јер не знате што може да вам се догоди”, наглашава Tripathi.

Данас застрашивање не проглашавају владе, него га спроводи војска следбеника, каже Трипати сугеришући да свештенство само треба да нахушка гневне масе да узму ствар у своје руке. “Писцима је то застрашујући судар са стварношћу. Ако муслимани могу да испослују забрану карикатура у Данској, зашто у Индији или Пакистану не би забранили да хришћански или индијски писац каже то или то”, рекао је Трипати.

Ружди на све то гледа помало филозофски. На питање да ли је требало да напише књигу, одговара: “Заузимам позицију Едит Пјаф, ‘Је не regrette риен’ (Не жалим ни за чим)”, цитирајући славну песму француске шансоњерке.