Живео је као Диоген на Сави! Павле Вуисић није трошио речи узалуд, а сплавови су му били друга кућа!
То је била врхунска глума.
Павле Вуисић живео је као Диоген на Сави. Сплавови су му били кућа, дружио се са аласима, није трошио речи узалуд. Био је локална легенда којој су се клањали сви који су се бавили једрењем и веслањем. Имао је друштво обожавалаца. Уживао је да ради, да прича са људима, да пијуцка и има свој свет. Испуњавао је сопствене жеље – свечано је пустио у промет чесму из које је текло вино.
Трибина: “Мој јутарњу смех: Прокрастинацијски гнев у српском филму”
ПОВРАТАК ПРИРОДИ, АКО НИЈЕ КАСНО: Нови документарац Дејвида Атенбороа, људи плачу због ове сцене (ВИДЕО)
СМРТ ВЕЛИКОГ ПЛАТНА: И други највећи ланац на свету привремено затвара више од 600 биоскопа!
Чим саграде један брод – Паја га одмах изгустира, или га његов брат Дуја и кум Бели покваре, па онда чекају нову градњу. Било му је занимљивије да прави бродове него да се њима вози.
Проводио је време у дебелој хладовини врбака међу брдом дасака, точкова, тестера, чекића, ексера, бродског лепка, кутија уља и фарбе. Ту је обавезно био и мајстор Жућа, а и деца, која се около мотају као кућни љубимци, раде све шта затреба и чувају брод својим “пушкама” и “стрелама” кад њих двојица оду на шприцер.
Ада је била место где би највећи грех био ако неко донесе сат, то су сматрали машином која отима време. Нигде им ракија није тако лепо мирисала, шприцери били хладнији, вицеви сочнији. Био је то својеврсни врт живота.
Од њега су се без много речи дале научити суштинске ствари. Мислио је да је за срећу довољно неколико квадратних метара црвоточних дасака и један комад реке. Био је као неки речни бог, са огромним стомаком, шареним хозентрегерима, који има улогу надзорника док се кува велики лонац пасуља за све оне који би пристали на сплав, који би понекад лагано тонуо под тежином винопија и гурмана.
Волео је кафану као амбијент, као равноправну позорницу за све. Кретање са њим по биртијама је заиста било плодоносно. Ретко ко је могао да га прати, када би осетио да екипа губи дах и да прети опасност да се иде кући, тада би његова креативност била највећа. Можда разузданија од оне коју је показивао на филму. Њему се никада није ишло и онда је измишљао приче и правио такву атмосферу да су сви седели и слушали.
