Ово острво је РАЈ НА ЗЕМЉИ, али крије једну језиву тајну! Мушкарци који оду тамо НЕСТАНУ! (ФОТО)

Мало карипско острво Провиденсија колонозовали су британски пуританци 1629. године. Као своју базу користили су га и британски гусари, предвођени капетаном Хенрјем Морганом. Дуго времена острво је било нетакнуто, упркос насилним колумбијским кријумчарима наркотика. На острву не можете видети оружје или доживети пуцњаву, ту нема телохранитеља ни наркобосова, јер се тамошњи проблем скрива испод површине.

Острво је дуго било део Колумбије, иако се налази у близини обале Никарагве. Тамошњи језик подсећа на искривљени енглески. Острвљани, којих има између 5.000 и 6.000, имају осећај припадности Карибима, а не Колумбији. И они имају велики проблем.

- Губимо мушкарце. Према мојим истраживањима, најмање 800 мушкараца је затворено по затворима у иностранству или су једноставно нестали - прича једна острвљанка.

Ако је то истраживање тачно, један од четворице острвљана је нестао.

Чињеница је да Провиденсија није могла заувек остати имуна на колумбијске проблеме. Пре неколико година кријумчари дроге су открили да су острвљани изврсни морепловци и да имају непроцењиво знање о околним водама, које су наследили од својих предака.

- Они су последња карика трговине дрогом. Острвљани читају океан боље од било кога другог, стога их запошљавају као капетане на наркоглисерима - каже новинар Ампаро Понтон, који је на острву живео 25 година.

Ако успешно испоруче дрогу до жељеног одредишта, које може да буде било где од Хондураса до Флориде, добијају хиљаде долара. А ако буду ухваћени, завршавају у затвору.

- Ствари постају непријатне када обалска стража почне да гони бродове. Тада посада баца дрогу у море, а онда мора свој поступак да оправда наркобосовима. После тога, више нипошто не могу да одбију посао који се од њих затражи. Син ми је завршио у затвору у САД - прича једна мајка.

- Већ је одслужио једну шестогодишњу казну. Али, опет је кренуо да се бави истим послом и поновно је ухапшен. Мислим да се вратио томе зато што није пронашао никакав други посао. Већина породица на острву погођена је тиме на овај или онај начин. Само губимо наше момке - неутешна је.

Постоје деца која се буде не познајући своје очеве, јер су они изгубљени у мору кад су им деца била бебе. Мајке плачу јер су њихови дечаци отишли и никад се нису вратили. Нико не зна где су. Могу да буду у било ком затвору на свету.

Када родитељима нестане син, они често не знају где је отишао и да ли ће се вратити. Многи се осећају превише осрамоћено због злочина којим им се син бавио да би предузели конкретне кораке. Али то не значи да се одсутност потомка дубоко не осећа.