ЧУВЕНИ КОМИЧАР МУШКИ ПОДНОСИ ГУБИТАК: Супруга ми је умрла, ево како се сналазим као самохрани отац

Амарички комичар, глумац и писац Патон Освалт ове године је постао самохрани отац. Његова супруга, списатељица кримића Мишеле Мекнамара, умрла је у 46. години. Освалт је неколико месеци после смрти супруге написао емотивно писмо у којему је описао све што проживљава мушкарац када остане сам са дететом, а његову исповест преносимо у целости:

"Пре пет месеци и десет дана постао сам самохрани отац. Био сам друга половина фантастичног родитељског тима, осим што нисмо били једнаки. Мишел је била особа која спроводи ствари, истраживач, планер, извршни човек. Ја сам био роктало, канцеларијски асистент, особа која следи инструкције. Ја сам радио проверавања пре него што бисмо изашли из хотелске собе и проверавао листе с пописом које треба понети и направити пре школских обвеза и укрцавања на авион. Али Мишел је састављала те листе.

Знала је како да искористи мој опсесивно-компулсивни поремећај за породично добро. А њене вештине супермаме биле су само део њеног бриљантног ума - црног драгуља који је била - истински криминалистички новинар, неуморни претраживач напола заборављених чињеница, онлајн детектив и израђивач величанствене прозе о убиствима. Веселио сам се што ћу провести цео живот санајоригиналнијим умом који сам икад срео.

МОЖЕ ЛИ СЕ ОВО ПРАШТАТИ? Откривено са каквим мушкарцима жене најчешће варају своје мужеве

А сад? Нема је. Нема је.

Осећај је као да особа која је добила улогу с једном реченицом одједном мора да носи епски филм пошто је звезда тог филма избрисана са екрана. Не могу то. Не могу то. Не могу то. Желим да се угасим из овог света и сакрити под прекривачем и никад не изађем из куће, а нашу ћерку Елис пошаљем да живи са рођацима у Чикагу јер је они неће сј.... као што знам да ја хоћу. Нека ми неко помогне! Не могу то. Не могу то. Не могу то.

А онда се сетим кад сам постао отац - кад смо Мишел и ја постали родитељи заједно. Осетио сам тај исти страх. Чезнуо сам за истим тим повлачењем. Али некако сам успео, дишући на пола и смотано корачајући напред. Притом сам зезнуо пуно ствари - ми смо зезнули пуно ствари, Мишел и ја - али с временом смо то савладали. Схватили смо то. Или нашу верзију "тога".

Па размишљам још даље. Онда кад смо се Мишел и ја венчали. Некако сам успео да освојим жену далеко изван моје лиге, финансијски, изгледом, интелигенцијом и посебношћу. И тада сам осетио исти тај терор и потребу да се вратим на старо, на сигурност оног познатог, животу глумца комедија без обавеза у његовим 20-има и 30-има у Лос Анђелесу. Али успео сам и то.

ГОСПОДАР МРГУДА: Није хтео да прича са женом целих 20 ГОДИНА - а тек да чујете разлог! (ВИДЕО)

Никад нећете бити спремни за ништа што треба да учините, никад. Не први пут. Тренирање и пракса падају у воду секунду пошто упознају искуство. Али бићете боље. То је моје субјективно знање. Ово је мој први пут да сам самохрани отац. Изгубио сам формуларе за школу. Заборавио сам да напуним фрижидер намирницама које волим. Нестало јој је чарапа. Нестало је и мени чарапа. То је ср... и заморно је сваки пут кад погрешим, али свет наставља да се врти. Кажем "упс, моја грешка", поправим то и наставим да се котрљам напред. Сад знам где да купим чарапе које она воли. Замолио сам двоје родитеља у њеној школи да ми помогну да испуним формуларе и распоред.

Постајем све бољи у проналажењу викенд-активности и организовању играња и управљањем времена да бих себе и њу одвезао где треба да будемо сваки дан. Радим креативан посао, али живим практичан живот. Ако могу да уверити клуб станд-ап комедије пун индиферентних пијанаца да ме заволи могу и да спремим своју ћерку за фудбал суботом ујутро.

Наставићу да идем напред, да изгледам глупо и смотано и неискусно на прву, с временом схваћајући ствари, до следеће непознате ситуације и до следећег пода који ће ми исклизнути под ногама све док не буде подова. Не знам какав сте ви самохрани отац, ако то уопште и јесте и хоћете ли икада бити. Ако сте удовац или разведени, усвојили сте или имате старије дете. Ако осећате било какав страх или сумњу у себе, уверите сами себе чињеницом да ЈА радим ово. ЈА. Проведите сат времена са мном. Ја не могу да возим ауто са мењачем. Не знам да направим кајгану. Не знам да клизам. Али радим ово. Очинство. Одговоран сам за друго људско биће. Зато, можете то. Обећавам.

Са вам покажем да сам напредовао и у психичком смислу? Лагао сам вас. Јер ништа од овога није за вас. То је за Елис. Идем напред - смотано, глупо, слепо - због особе каква је Елис. Има толико од Мишел у себи. А Мишел је живела њен живот идући напред. И вукла је мене са собом напред. Као што знам да ће и Елис учинити. Зато ћу и ја једноставно да идем напред. Зато да бих могао да будем са тобом, ако ти затребам, Елис.

Јер, ти си потребна мени.

Ја ово могу. Ја ово могу. Ја ово могу. Због тебе, Елис."

Патон је, иначе, и пре овог есеја отворено, духовито и храбро са јавности делио своје осећања после смрти супруге, а овде можете погледати један од интервјуа у којима је говорио о томе кроз шта пролази: