РАКИЈУ ВОЛИ СВАКИ СРБИН: Али она је тек НЕДАВНО постала наше национално пиће уместо ЈЕДНОГ ДРУГОГ! Ево и КАКО
А ми мислили да је одувек ту...
Иако се можда ракија имплицитно помиње и у Душановом законику, пошто је технологија дестилација била позната ученим људима и у средњем веку, жестока пића у која она спада почела су да се шире Европом тек током XV-XVI века. Да би ракија постала наше ултимативно пиће морало је да се деси нешто непредвиђено.
Неко се роди? Родбина и пријатељи се скупљају у очевој кући док је мајка још онесвешћена од порођаја, цепају се мајице и кошуље, ракија се точи у потоцима, ракијом се наздравља, ракијом се полива, на ракију се сутрадан смрди.
Тај неко иде у војску (док је постојао војни рок)? ‘Ај и ово наново. Ракија је била незаобилазни фактор сваког испраћаја и оруђе општег унезверавања од алкохола из разлога који никоме није био у потпуности јасан (шта се тачно славило?), мада је вероватно лежао у чињеници да је то био довољно добар повод за ракијање.
Тај се неко жени или удаје? Младожења мора са сваким да се куца, сваког да поздрави ракијицом, сваку чашицу да ексира као да не зна да те ноћи мора да конзумира брак после конзумацијеалкохола. Није редак случај да се младожења “комира” и да млада не види ни “к” о брачног кревета. Дешава се и да умре.
Роди му се дете? Ако је преживео свадбу сада тај неко мора да прослави почетак новог циклуса у којем ће тада бебица бити у главној улози, и у којем ће та бебица да настави тамо где су му родитељи стали. Наравно, отац ће се заракијати.
На крају, шта бива кад умре? Родбина и пријатељи ће му на сахрани узети жито и чашицу ракије, коју ће посути по земљи “за покој душе” и остатак сручити низ грло. А онда можда још једну. Па још једну. Чак и сахрана зна да се претвори у обезнањивање.
ДАБОВИЋКА БЕЗ БРУСА! Први пут после инцидента се оволико ОТКРИЛА (ФОТО)
Ма, не морамо ваљда вама, нашим драгим читаоцима широм Балкана, тог полуострва натопљеног ракијом, да говоримо колико је ово пиће важно у нашим културама и колико је популарно међу нашим живљем, како међу хришћанима тако и међу муслиманима, који у теорији не би требало да је пију, али једно је теорија а друго пракса: Балкан није Арабљанско полуострво.
Међутим, ракија није баш нешто много дуго најпопуларније алкохолно пиће у овом делу свету. Да не идемо опширно и дубоко у прошлост, да сажмемо целу причу, у прошлости су Словени, Германи и осталиЕвропљани углавном пили пиво и вино, или медовину која се добијала на сличан начин као и вино.
ПЕРВЕРЗИЈА НА ИНСТАГРАМУ: Рада Манојловић СКРОЗ ГОЛА (ФОТО)
Дестиловање алкохола је било познато ученим људима, али се почело ширити Европом тек током XV-XVI века. Да би ракија у Србији постала “ултимум потум” (лат. ултимативно пиће) морало је да се деси нешто непредвиђено, да у другој половини XIX века, дакле пре око 130 година, филоксера десеткује винограде и натера српске љубитеље добре капљице да се окрену алтернативи.
Да нас не схватите погрешно, постоји један члан Душановог законика који може али не мора да се тумачи као имплицитно помињање жестоког пића (као што рекосмо, дестилација је била позната ученијим људима, а поменути параграф као да описује некога ко је под дејством ракије), а и Османлије су имале посебан порез на поседовање казана за печење ракије.
Само ракија као таква, иако је постојала и била ту, није била на престолу на којем данас седи, на њему је било вино.
А за оне знатижељне који би да сазнају шта тачно каже Душанов законик, ево тог дела:
“166. О пијаницама: Пијаница откуда иде и изазива кога, или посече, или окрвави, а не досмрти, таковому пијаници, да му се око извади и рука отсече. Аколи пијан задере, или капу коме скине, или другу срамоту учини, а не окрвави, да га бију, да се удари штаповима сто пута, и да се вргне у тамницу, и потом да се изведе из тамнице, и да се опет бије и пусти”.
Нема сумње, када би се ово данас примењивало, Србијом би шетала армија безруких и једнооких људи, са ранама од бичевања по леђима.
НИСТЕ МОГЛИ НИ ДА ЗАМИСЛИТЕ РАЗЛОГ: Ево зашто се заправо ми Срби ЉУБИМО ТРИ ПУТА!
