БИЋЕ СУЗА ВЕЧЕРАС: Знате л' причу о Тоти Франческу? (ФОТО + ВИДЕО)

Сада већ давне 1989. године судбина се поиграла са једним момком који је одрастао у делу Рима по имену - Сан Ђовани. Толико је био заљубљен у лопту и фудбал као игру да је од малих ногу знао чиме ће се бавити у животу.

Но, све је могло да се заврши другачије, и ко зна да ли би ова љубав између Принца и Вучице икада постојала да се његова мајка није умешала и рекла једно велико НЕ људима из Милана.

Наиме, испред врата стана у којем је живела породица Тоти појавили су се људи из клуба са Сан Сира који су по сваку цену желели да се млади Франческо пресели у град моде. Међутим, његова мајка Фјорела није желела ни да чује за такву опцију с обзиром да је њен син био млад и да би га рани одлазак из куће вероватно избацио са колосека којим је она планирала да љубимац навијача Роме иде.

У данашње време када родитељи продају сопствену децу за шаку евра и мало славе, ова жена је прави пример како једна мајка треба да се понаша према свом детету. Тоти је једном приликом рекао да све што је постигао у животу дугује заправо њој. Она га је пратила на тренинге. Чекала. По киши, сунцу, снегу, леду, чистила му копачке, прала мајице, учила га како да постане човек, како да му увек породица буде на првом месту. Како је дом светиња.

Све је подредила томе да њен син живи своје снове.

Жена - Херој.

Љубав према Роми се у породици Тоти преноси са колена на колено. Преко његовог деде Ђанлуке - кога никада није упознао, оца, његовог брата Рикарада, до сина - Кристијана.

У свима је текла жуто-црвена крв.

Крајем те недеље у којој му је "пропао" трансфер у Милан, Тоти је по први пут у животу отишао на Олимпико. Отац му је испунио дечачки сан. Већ тада је осетио да ће душа, глава и срце бити Ромино.

Знате како је рекао легендарни Денис Бергкамп: "Када почнете да навијате за неки клуб, то радите, не због трофеја, играча или богате историје, него зато што сте у том клубу пронашли себе, пронашли сте место коме припадате."

То је дефиниција љубави између Принца Рима и Роме, баш као и свих нас који смо неким сплетом околности заволели одређени клуб.

Наравно да је Франческо имао свог идола - Ђузепеа Ђанинија, и он је Принц Рима као и тренутни капитен Роме, али које дете га па није имало? Кад прослављате гол који сте дали негде на улици између два камена, морате скинути мајицу и узвикнути нечије име, то је аксиом правог детињства.

Неколико недеља касније, након што су видели шта све уме са лоптом у дресу локалног Лодиђијанија, прешао је у клуб који обожава.

На деби за 1. тим Роме чекало се до тог 28. марта 1993. године, када га је легендарни Вујадин Бошков увео у 87. минуту уместо Руђера Рицителија на мечу против Бреше који је Рома добила 2:0 у гостима. 

Слажем се, Тоти није тип човека као Хавијер Занети. Аргентинац нема никакву мрљу у каријери, миран, тих и повучен тип. Још мање личи на Паола Малдинија, није ни налик Алесандру Дел Пјеру.

Често је Франческо Тоти умео да буде пргав на терену, да добија црвене картоне, да прави фаулове због којих је добијао салве увреда и звиждука... Све је то у жару борбе. Порази умеју да заболе, баш као и љубав.

Али, свима њима је једно заједничко - Породица је светиња, како она на приватном плану, тако и ова, у којој су провели незаборавне тренутке у својим каријерама.

Четири идола. Четири Мохиканца. Четири играча због којих су многи заволели најважнију споредну ствар на свету.

Никада нисте могли чути Занетија, Малдинија или Дел Пјера, како изађу пред новинаре и кажу: "Желим секс сваки дан. Можда моја Илари глуми оргазам понекад, али Франческо Тоти никада није омануо у кревету."

То је једноставно Тоти.

Могао је прстом да изабере у ком ће од великих клубова да настави каријеру. Ок, рећи ћете: Па није он играо за шаку пиринча у Роми, него је добијао и по неколико милиона евра годишње.

Тачно.

Само, колико знате играча који су због 500.000 више променили средину, а после су нестали са фудбалске мапе Европе?

Могао је да бира - Реал Мадрид, али је рекао ону чувену: "Не треба да напуштате своје сиромашне родитеље, како бисте живели са богатим странцима."

Звао га је и Роман Абрамович у Челси, када се руски милијардер буквално разбацивао милионима, те је Тоти могао да упише било коју цифру на бланко чеку, и било би прихваћено без поговора, али, Принц Рима је имао поруку и за њега: "Иди код Сенсија, купи Рому, и бићу твој играч."

Не постоје те паре и ти услови због којих би Тоти напустио Рому. Зато га навијачи Вучице обожавају и куну се у њега. А, није да му је било лако...

Не заборавите, сваки професонални фудбалер жели трофеје, жели сваке године да игра у завршници Лиге шампиона, а као што и сами знате, Рома се и није баш нешто претргла од трофеја у последњих 30 година.

У томе и лежи јачина његове оданости и верности клубу. Треба бити веран кад је тешко. Имала је Рома и застрашујуће лоше периоде, промене председника, одласке најбољих играча, ужасне резултате, Тоти је био ту.

Примала је Рома седам голова у Манчестеру, Тоти никада није рекао - играм са просечним играчима, желим да будем део Галактикоса.

Није тако васпитан.

Има један Скудето са Ромом, два Купа и два Суперкупа Италије. Чак 16 пута је у свим наведеним такмичењима био вицешампион. Тоти није пресавио табак и рекао - доста ми је, одлазим, не могу више овако.

Био је првак света, што још није пошло за руком играчинама као што су Лионел Меси и Кристијано Роналдо. У оној години када је Италију тресао "Калчополи" и када је фудбал на "чизми" спао на најниже гране. Момци из репрезентације су се издигли, и обрадовали читаву Италију.

Какво време долази и у шта се фудбал претворио, тек ћете постати свесни ко је и шта био Франческо Тоти.

Он једноставно не може без Роме, нити Рома може без њега. Највероватније ће и даље остати у клубу, као десна рука спортског директора Монћија, а његовим одласком у пензију, коначно ће један момак постати капитен Роме и скинути са себе титулу "Вечног заменика капитена."

Данијеле Де Роси ће наставити тамо где је Франческо Тоти стао, а како сада ствари трака ће поново чекати Тотија. Али, Кристијана. Јер и већина навијача Роме је свесна да тренутно ниједан играч Вучице није оно што се на трибинама Олимпика тражи - Лидер. Вођа. Идол. Неко у кога се трибина куне.

Живи били, па видели.