СРПСКА КОШАРКА НЕ ПАМТИ ТРАГИЧНИЈУ ПРИЧУ: Звездиног бившег аса је судијска одлука замало коштала живота, остао је непокретан, после и млад преминуо

Слободан Бобан Јанковић рођен је 15. децембра 1963. године у Лучанима. Са 16 година је дебитовао за тим са Малог Калемегдана.

Није га красила атлетска грађа, већ снага. Добио је надимак "Гуза" због свог пунијег изгледа. Ипак, то га није омело да буде један од најбољих у тиму. Играо је непредвидиво, волео је да преузима одговорност у најбитнијим моментима.

Провео је десет година у редовима Црвене звезде (1980-1990), да би отишао на једну сезону у Војводину. Одмах после тога се враћа међу црвено-беле да би 1991. одиграо најбољу сезону у својој каријери, проглашен је за најкорснијег играча лиге. Бележио је 25,5 поена по мечу, а био је и најбољи стрелац доигравања са 106 поена на шест утакмица.

Био је познат по својим тројкама које је постизао и са 8, 9 метара. Врло брзо је постао идол и миљеник Делија.

За Црвену звезду одиграо је 326 утакмица, забележио 201 победу и постигао 3.481 поена.

Решио је да напусти Југославију и да се упути у Грчку. Одлази 1992. године у клуб Панионис, који је у том тренутку водио њему добро познат Владе Ђуровић.

Један меч Панинониса био је кобан за Јанковића.

Тог 28. априла 1993. године, Панионис је био домаћин Панатинаикосу у четвртом мечу полуфинала грчког плејофа. Јанковић је био најбољи играч у домаћем тиму, али је Панатинаикос водио осам минута пред крај утакмице резултатом 56:50.

До тог тренутка, Јанковић је постигао 17 поена и направио је четири фаула. Панионис је био у нападу, Бобан је играо један на један против Фрагикоса Алвертиса. Судија, чија је одлука била врло дискутабилна, досудио је офанзивни фаул за Јанковића.

Схвативши да му следи искључење, бесни Јанковић затрчао се ка бетонској конструкцији коша и из све снаге ударао главом о њу. Истог тренутка је пао на паркет, а играчи и лекарска екипа су одмах реаговали.

Он је одмах пребачен у болницу, где су се лекари борили за његов живот. Преко пет хиљада навијача Паниониса је кренуло за њим, провели су ноћ испред болнице чекајући информације о стању кошаркаша.

Лекари су успели да спасу живот Бобану Јанковићу, али је су њему приликом ударца повређена два вратна пршљена. Остао је непокретан и остатак живота је провео у колицима.

Он је након овог инцидента дао изјаву медијима.

- Кад ми је судија показао пету личну, нисам могао да верујем. Кренуо сам према њему. Међутим, схватио сам да ако га ударим, то неће на добро изаћи. Тада сам се окренуо и реаговао онако како сам. На телевизијском снимку можете да приметите да сам застао, јер сам у тренутку помислио на последице. Кад сам после ударца пао на под, нисам могао да говорим. Почео сам да се гушим. Саиграчу који ми је пришао некако сам успео да покажем да ме окрене на леђа - рекао је Јанковић.

Његова невероватна каријера је прекинута, а о томе колико је он био талентован, говорио је и његов дугогодишњи тренер Владе Ђуровић.

 - Бобан по таленту није заостајао за највећим играчима попут Дражена Петровића, Драгана Кићановића и осталих. Истина је да није био претерано велики радник на тренинзима. Ипак, на терену је све надокнадио талентом и кошаркашком интелигенцијом – рекао је Владе Ђуровић.

Навијачи Олимпијакоса организовали су хуманитарни турнир и утакмицу под називом "Сви Бобанови пријатељи". Средства која су тада прикупљена намењена су за лечење кошаркаша.

Последњи пут је виђен у Београду на опроштају Саше Ђорђевића, чији је био специјални гост. 

На Видовдан 2006. године преминуо је на Родосу након дугогодишње борбе са болешћу. Тај исти дан је његов син Владимир постигао 28 поена за јуниорски тим Паниониса.