ГУРОВИЋ: Моја генерација је излазила на сплавове до јутра, али смо знали како се постаје шампион

Милан Гуровић је имао играчку каријеру за понос! Укратко, са кошаркашком репрезентацијом Југославије је био првак Европе (2001) и света (2002), у дресу Барселоне и Уникахе имао статус мегазвезде АЦБ лиге, док је у смирај играчких дана постао један од најомиљенијих љубимаца навијача Црвене звезде у историји. Иако има прегршт индивидуалних и клупских трофеја, није испунио све професионалне снове.

ВАЊА ЈЕ ОТКРИО СВЕ О ПОЗИВУ ЗВЕЗДЕ: Кошаркаш Партизана кратко одговорио на питање навијача (ФОТО)

САД ЈЕ СВЕ ЈАСНО: Звезда донела одлуку о Загорцу и Ајверсону!

- Жалим што нисам отишао у НБА. Пре Светског првенства у Индијанаполису 2002. године за мене је био заинтересован Бостон, касније и Сан Антонио, али нисам отишао у најјачу светску лигу. Такође, криво ми је што нисам заиграо у Реал Мадриду.,Имао сам њихову понуду, али то нисам знао, јер је била игра иза кулиса. Мој тадашњи менаџер је имао договор са људима из Уникахе и њиховим тренером, па је прелазак у “краљевски клуб” остао само сан - истакао је Гуровић за Србију Данас.

Боли га, такође, што су поједини врхунски резултати са репрезентацијом узети у Србији са омаловажавањем  од стране дела јавности.

- Ми Срби смо склони потцењивању. Било је негативних прича после Светског првенства у Индијанаполису и наше победе над “дрим тимом” да за Американце није играо Шекил О’Нил и слично. А, ако погледате кога смо добили у Индијанаполису, осам или девет њихових репрезентативаца су били „Ол стар“ играчи који вреде по 100 милиона. Да је тамо играо Шек, кружила би прича да су се пензионислаи Џордан и Мелоун. Увек нешто не ваља. И поред историјског резултата на Мундобаскету у Америци,  мислим да је 2001. година била најдоминантнија јер смо одиграли три припремна турнира и цело Европско првенство у Турској без пораза. Немам шта да додам на тај податак…

Гуровић је са сетом говори и о Олимпијским играма у Барелони 1992. године, када је изворни амерички “дрим тим” лако стигао до злата, а само годину раније Југославија је отпевала “лабудову песму” на Европском првенству у Риму. Почео је рат, држава се распала и никада није дошло до дуела америчког и европског “дрим тима”.

- Можда би нас Амери добили, али остављам отворено питање. Нема шансе да би било драње као што су радили са свим ривалима на Играма у Барселони. Имали смо сјајну генерацију, у најбољим годинама и мислим да би Американцима било тешко да освоје златну медаљу. Дивац, Даниловић, Ђорђевић, Паспаљ, Савић, Дражен Петровић, Рађа, Вранковић, Кукоч… би се сигурно равноправно супротставили Џордану, Меџику, Барклију, Јуингу…

Једно од највећих богатстава Миланове каријере је рад са најцењенијим тренерским зверкама новије историје. Срећом по нашу кошарку, ти тренери су имали презиме на “ић”, што је југословенска, а затим и српска кошарка умела да наплати. Нема тренерског мага са ових простора који није командовао Гуровићу током његових играчких дана.

ЛАЗАРЕВИЋ ЗА СРБИЈУ ДАНАС: Кад играш у Звезди не смеш никога да се плашиш

- Радио сам буквално са свим великанима. Могу ипак да издовјим једног човека, то је Жељко Обрадовић. Убедљиво је најбољи тренер са којим сам радио, да се не наљуте други, који су такође врхунски. Тог човека одваја харизма, а о кошаркашком знању не бих причао, јер би било глупо. Жељка краси прави психолошки моменат, зна кад је тренутак да помогне играчу. Причао нам је својевремено у репрезентацији: „Момци, немојте ништа лично да схватате када вичем на вас. Ја тако функционишем, а када престанем да вичем запитајте се да ли рачунам на вас“. Тако да смо ми стално молили Бога да се дере – насмејао се Милан.

Гуровић се нерадо сећа јединог Обрадовићевог кикса током каријере - елиминације после групне фазе на Европском првенству у Србији 2005. године. Боли га неуспех са тог шампионата.

- Жељко је био са правом љут на играче на оној чувеној конференцији за медије. Погрешио је међутим,  јер је раније морао да одстрани неке играче. Ушао је у целу причу са другарском намером. Золупотребљено је његово поверење, јер су појеиднци излазили у град до шест ујутру, али онда нису одрађивали посао на тренинзима. Зато смо тако и прошли.

Направио је затим паралелу са највећим успесима новије историје наше кошрке, 2001. и 2002. годином, када смо ујединили европску и светску титулу.

- Нисмо ни ми били цвећке, али разлика између моје генерације и тих мало млађих играча је била у томе што смо ми са сплавова долазили плавих усана и одрађивали тренинге као да нисмо били у проводу. Нисмо смели да погледамо један другог у очи, а да не урадимо све што треба. Нико није глумио шмекере после излазака у ноћни провод. Постојало је другарство и поштовање, зато смо и били шампиони.

Поносан је на две златне медаља у селекторској ери Светислава Пешића, али му репрезентативне заслуге нису помогле да му црно-бели део Србије касније опрости прелазак у Црвену звезду.

- Глупо је да причам о себи, једино што бих истакао је да сам за репрезентацију готово увек играо без уговора. Могао сам да се повредим 10 пута и да упропастим каријеру, али добро... Знам да ме навијачи Партизана не подносе. Кад сам био тренер ФМП-а, на утакмицама са Партизаном је била иста увредљива атмосфера као и док сам играо за Звезду. Не знам, искрено,  да ли ће се то икада променити. У једну руку ми је и драго што су навијачи Партизана  радили такве ствари, то значи да ме цене!

Признаје Гуровић да је током играчких дана грешио и неким својим изјавама доливао уље на ватру.

- На терену само био врло емотиван. Више сам ишао срцем, уместо да кажем „стани, сачекај“. Људи су стекли утисак да сам проблематичан, а ја сам увек био породичан човек из радничке породице које није мажено и пажено. Покојни отац ми није пружио сву пажњу, а ја се трудим да сада својој деци пружим оно што ја нисам имао. Мислим да са те стране добро радим и то ме највише занима. А, што се тиче мог некадашњег односа према навијачима и јавности, направио сам грешку јер сам оставио лош први утисак у медијима и то касније није могло да се промени. Све пропусте које сам правио нека се сломе на мојим леђима, само да моја деца изађу на прави пут. Да буду добри људи, иако је у данашње време питање колико је добро бити поштен – јасан је Гуровић.

ДОБРИЋ ЗА СРБИЈУ ДАНАС: Када добијем лопту, не занима ме да ли је први или последњи минут – шутирам!

Шта је саветовао својој деци, колико је “платио” због тетоваже Драже Михајловића и зашто је подржао Александра Вучића, читајте наредних дана на нашем порталу у трећем делу приче о Милану Гуровићу.

ОВДЕ прочитајте и шта је Гуровић открио о својој кошаркашкој академији и како је проценио шансе Звезде у текућој сезони Евролиге,