"Ово је за хоспитализацију ово стање у ком се ја налазим сада... Вери дификулт ту транслејт мај френд": Сећате ли се ЧУВЕНЕ конференције Обрадовића? (ВИДЕО)

Тадашња Србија и Црна Гора добили су јединствену прилику да освоје медаљу пред својим играчима. Евробаскет се одржавао од 16. до 25. септембра 2005. године у Београду, Подгорици, Новом Саду и Вршцу.

Селектор репрезентације, Жељко Обрадовић је објавио списак играча за Европско првенство. Много познатих и звучних имена се нашло, што је додатно подстакло навијаче да верују да је медаља никада ближе.

Марко Јарић, Вуле Авдаловић, Бојан Поповић, Игор Ракочевић, Владо Шћепановић, Урош Трипковић, Александар Павловић, Милан Гуровић, Дејан Бодирога, Владимир Радмановић, Дејан Милојевић, Дејан Томашевић, Предраг Дробњак, Ненад Крстић, Дарко Миличић и Жељко Ребрача.
 

Осмина финала играла се против репрезентација Француске у Новом Саду. Ривал Србије и Црне Горе у Пиониру је глатко изгубио од Словеније и Грчке, а једва добио Босну и Херцеговину. Ово је требало да буде рутинска победа и само корак до четвртфинала.

Француска је ушла јако у ову утакмицу. У 17. минуту игре повели су 14 поена (36:22) и то без Тонија Паркера у првој четвртини. 

Ипак, успео је домаћин да се избори и да у други део утакмице уђе са девет поена предности (44:35). Француска је узвратила и смањила вођство на три поена пред последњи квартал. Игра репрезентације Србије и Црне Горе потпуно се распала.

Пред крај утакмице, смењивали су се кошаркаши који су машили слободна бацања. Марко Јарић промашио је оба, да би потом Жељко Ребрача то исто учинио шест секунди пред крај и при резултату 74:71 за Француску.

Ово је била последња утакмица за репрезентацију великог кошаркаша и капитена Дејана Бодирогу. Остаје жал што је такав играч поразом у својој држави напустио селекцију.

Нација је била у шоку и разочарана игром репрезентације, а селектор Обрадовић изашао је пред медије и јавност да објасни шта се тачно дешавало на утакмици, али и на припремама за Европско првенство.

 - Извињавам се људима, дао сам све од себе, жао ми је стручног штаба и појединих играча… Ово је изашло из мене, треба да се каже истина а они нека изволе.

Мени је савест најмирнија. Једино сам неке морао да склоним раније. Имао бих проблем, али би било боље.

Пре две године сам замољен да преузмем репрезентацију јер нико није хтео. Тражио сам 15 дана да размислим и прихватио, иако су ми пријатељи говорили да сам луд. Испао сам будала… Имао сам дуг разговор са играчима у свлачионици, пробао сам, бар на крају овога страшног што се десило, да их испровоцирам да буду људи до краја, али нисам успео.

Нема тактике, има односа, ти односи су довели до овога… Од првог дана припрема требало је да индивидуално разговарам и убијам егоисте у њима. Само зато нема резултата. Питајте играче. Ја и даље мислим да смо ми у кошаркашком смислу најбоља европска репрезентација, али то што сам нашао у ова два месеца, нисам видео у животу. Рекао сам им да се погледају у огледало и да се питају да ли су поштени, има их много непоштених… Моја грешка је што неке нисам потерао после првих лоших ствари које сам видео. Пробао сам људски, топло, да направим контакт, објашњавао им да је ово репрезентација, земља, да нема ничег светијег… 

Људи, па да ли ви знате да ми вечерас један играч каже да неће назад зато што му неко није додао лопту. Себи замерам, себи, што нисам изашао пред вас првог дана да вам то кажем… Још четворицу сам имао у плану за шкарт, седам-осам их је гинуло, грешили су али се борили. Боље би било да смо остали само са тим играчима, али да сам то урадио, вероватно бих имао проблема с вама новинарима и јавности уопште. О којим се играчима радило, видело се из авиона. 

Рекао сам играчима да ћу све ово рећи вама новинарима јер ми се све скупило. Па ја сам морао да састављам петорку према томе ко с ким говори или не говори! Ево вам још један детаљ: данас пред утакмицу са Француском разговарамо у стручном штабу: шта ако победимо, остајемо у Новом Саду или идемо за Београд? Сви су рекли: остајемо, ако одемо у Београд зна се шта ће бити… И још нешто: пре него што сам уопште почео припреме, потрошио сам месец дана на телефону убеђујући играче да дођу, а они су условљавали да чују шта је прво рекао овај или онај па да они онда још мало затежу, одуговлаче. Нема шансе да наставим да радим овај посао, не желим да завршим у лудници. Наследнику ћу оставити написмено све што мислим, ако буде желео да чита. И нека му је Бог у помоћи - рекао је Обрадовић на чувеној конференцији за медије.

Један видео снимак ове конференције на Јутјубу има милион прегледа, док други броји преко 400 хиљада, а наслов говори само колико је овај говор остао упечатљив.

 - Када нам је Жељко Обрадовић одржао НАЈВЕЋУ конференцију за штампу у историји кошарке (Еуробаскет 2005) - пише у наслову на енглеском језику.

Пораз је релативно заборављен, репрезентацији је требало неколико година да поново стане на ноге. Данас, селекција Светислава Пешића показала је да је прави тим, те ређа успех за упехом. Иако је прошло 20 године оно што се и даље препричава и памти јесте говор најтрофејнијег тренера Европе.