ЗАШТО ЈЕ РУСКА ОФАНЗИВА МНОГО ВИШЕ ОД ПУКОГ НАЗАДОВАЊА КИЈЕВА! Стручњак: Код Харкова користи тактику из ПОЗНАТОГ ФИЛМА! (ВИДЕО)

Уместо тога, напад је дисциплиновано напредовање преко правог бојног поља, изведено са толико сјаја да готово панично доводи браниоце у пораз. У старом совјетском филму, овај напад је одбијен.

Ипак, у стварности, ствари могу да испадну другачије: постоје знаци да се недавна руска офанзива на североисточну област Харкова у Украјини, иако је мало вероватно да је била осмишљена за такве ефекте, можда претвара у психолошки пораз Кијева и његових западних присталица.

Без инсајдерског знања, не можемо знати тачне циљеве које Москва намерава да оствари овом операцијом. Знамо шта је постигла, у овом тренутку, у погледу територије и заузетих позиција: више од 100 квадратних километара, укључујући све већи број села. Према украјинским официрима и медијима, руске снаге воде борбе у граду Волчанску , локалном центру од војног значаја. Тешко је предвидети где ће се овај напредак зауставити. Али с обзиром на, барем до сада, релативно мале снаге распоређене у овој операцији, мало је вероватно да је она била намењена заузимању града Харкова, другог по важности урбаног центра Украјине. Међутим, то може послужити да се поново доведе у домет руске артиљерије, која би могла послужити будућим и већим офанзивама.

Вероватније претпоставке у вези са циљевима Русије укључују стварање тампон зоне за заштиту руског региона и града Белгорода и вршење притиска на украјинску војску да претерано прошири своје већ исцрпљене ресурсе. Руске снаге које започињу нове нападе у додатним регионима (Суми и Чернигов) – отварајући оно што је један британски лист већ назвао још једним, "трећим" фронтом – одговарало би овом обрасцу. Руски циљеви, наравно, не морају да буду статични: Москва може да започне операције са једним низом циљева, али да их ревидира када се отворе нове могућности, што се може десити у овом случају.

Оно што захтева мање нагађања је процена утицаја напада на два руска противника: Украјину и Запад, посебно Сједињене Државе. Није изненађујуће да и Кијев и Вашингтон улажу напоре да ставе храбро лице. Зато, највероватније уз одређени степен координације, покушавају да умање своје губитке и будуће ризике. Амерички државни секретар Антони Блинкен боравио је у изненадној посети Кијеву. Признајући да је ситуација "изазовна", он је покушао да одржи наду, обећавајући да ће америчка помоћ ускоро стићи и направити велику разлику. Проблем је што он то не може знати; а то је инхерентно мало вероватно. Из два разлога: Нема довољно помоћи, и не може бити довољно, с обзиром на основне слабости Украјине у људству које се не могу поправити никаквим западним финансирањем.  

Украјински председник Владимир Зеленски такође је настојао да увери домаћу и међународну публику тврдећи да његова војска разуме руске планове да смањи украјинску одбрану, он је обећао да други важни делови фронта, на пример у Донбаском граду Часов Јар, неће бити напуштени. Али шта ако није важно да ли Зеленски види руску стратегију или не? Његов прави избор може бити само између тога где ће Русија добити и где ће Украјина изгубити. То је суштина преоптерећености. Украјинска војска је већ, према CNN-u, "јасно наговестила" даље повлачење на фронту Донбаса.

Занимљивије од ових рационализација погоршања кризе на бојном пољу су реакције које су и искреније и мање оптимистичне. Као прво, руско напредовање се претвара не само у украјински (и западни) пораз, већ и у украјински скандал који је на Западу објављен на необично отворен начин. У Украјини, брз и готово без отпора руски марш кроз оно што је требало да буде зона утврђења, минских поља и замки довео је до оптужби за корупцију на нивоу који се може описати само као издајнички. Украјинска Правда, традиционални медиј прозападног расположења и патриотске мобилизационе реторике, поставља питање где су утврђења. Истичући да су регионалне власти платиле милионе фиктивним компанијама да граде оно што очигледно или нема или је толико лоше да би ничему не служи.

На Западу, Би-Би-Си – ништа мање – дао је глобални одјек украјинском специјалном извиђачу Денису Јарославском, који каже да су он и његови људи видели како руске снаге "једноставно улазе". Нешто важно што је требало да постоји да их барем успори, недостајало је: док су украјински званичници "тврдили да се одбрана гради уз огромне трошкове". Како преноси BBC, трошкови (а за некога и профит) су се материјализовали, али одбрамбени објекти нису. 

-Или је то био чин немара, или корупција. То није био неуспех. То је била издаја -закључио је Јарославски.

Да украјински ратни напори трпе због велике корупције, била би вест само за оне најнаивније, али отворено осуђивање тога у Украјини и ван ње указује на смањење капацитета режима Зеленског да обликује и контролише кључне наративе. 

На сличан начин, контрадикторне изјаве украјинског  шефа војне обавештајне службе Кирила Буданова у најмању руку говоре о конфузији. С једне стране, Буданов је насликао оно што је Њујорк тајмс назвао "тмурном сликом". У разговору за амерички лист, он је ситуацију у Украјини описао као "на ивици". Тачније, и што је још важније, чак је отишао толико далеко да је отворено дефинисао као најгору "Ахилову пету" своје земље, њен очигледан недостатак резерви да се помери под акутним притиском на било ком делу фронта. У исто време је такође предвиђао будућу "стабилизацију", али је Буданов нагласио и ризике и ограничења тога. Ипак, говорећи домаћој публици, преко украјинске телевизије, генерал је пребацио нагласак само на "стабилизацију", обећавајући да су руске снаге већ обуздане, барем "у принципу".

Јасно је да је руска операција у области Харков текућа битка у рату. Било би брзоплето предвиђати исходе, барем у детаље. Ипак, ако смањимо и фокусирамо се на велики развој догађаја, две ствари су извесне: прво, Москва има и задржава иницијативу. Зато су њене снаге у офанзиви и због чега одлучује о сврси њихових напада, док су Украјина и Запад сада сведени на реаговање. Друго, упркос мукотрпно одржаваној фасади оптимизма и истрајности, и Украјина и Запад отворено показују знаке нервозе, тачније нервозе изазване руским притиском. То је, за сада, најочигледнији ефекат харковске операције, чак и ако је можда скривен на видику.

То је тај "психолошки напад" из филма "Чапајев", закључује историчар.