ЈЕДИНСТВЕНОСТ, ЈЕДНОСТАВНОСТ И ПЛЕМЕНИТА ЕЛЕГАНЦИЈА: Дворски комплекс Дедиње осликава историју српског народа
Дворску капелу осликали су руски мајстори, који су претходно пропутовали Србијом како би се упознали са врхунским примерима нашег средњовековног фрескосликарства и пренели у Дворску капелу неке од најпознатијих и најлепших фресака.
Београд... Град који је највише пута кроз своју историју ратова и ратове добијао. Град који је кроз своју историју добио многе познате челнике Србије још из давних времена који су свој траг оставили како у уџбеницима, историји, тако и кроз архитектуру која је остала упечатљива, јединствена и која се и дан данас издваја.
РЕКОНСТРУКЦИЈА УЛИЦЕ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА У АЛТИНИ: Потпуна замена коловозне конструкције
ИСКОРИСТИТЕ ВЕЛИКУ АКЦИЈУ! Остварите попуст на поруџбину и доставу
ЗЕМУН ПО СВОЈОЈ СПЕЦИФИЧНОСТИ ОСВАЈА СРЦА МНОГИХ: Завирите у кулу Гардош и доживите Београд на прави начин (ВИДЕО)
Једна од њих је и Дворски комплекс Дедиње.
Дворски комплекс Дедиње грађен као приватна резиденција од личних средстава Његовог Величанства Краља Александра И, Дво драгуљ културне баштине Србије, чине два стилски и идејно различита дворска здања - Краљевски и Бели двор, као и дворски парк - ремек-дело пејзажне архитектуре.
Краљевски двор као најдоминантнији објекат на простору дворског комплекса био је дом краљевске породице од 1929. године када је градња приведена крају. Замисао о подизању новог владарског дома и његовом измештању из средишта града у мирније и присније окружење потекла је од краља Александра И Карађорђевића лично, непосредно уочи његовог венчања с румунском принцезом Маријом, 1922. године.
За локацију краљ је одабрао највиши брег Дедиња, који је истовремено и изолован, али и доминантан у широј визури Београда.
Краљевски двор обједињује елементе српско-византијске архитектуре, балканске варошке куће и европске аристократске виле. Главни архитекта био је Живојин Николић, који се знатно ослањао на своје колеге - Николаја Краснова и Виктора Лукомског - емигранте из Русије који су после Октобарске револуције, уз благослов краља Александра И, у Србији нашли уточиште.
Као љубитељ архитектуре и уметности краљ Александар се брижно бавио стварањем дворске уметничке колекције за коју је од личних средстава куповао дела домаћих аутора и старих европских мајстора. Данас се у дворском комплексу могу витети дела Паје Јовановића, Томе Росандића, Ивана Мештровића, Јована Бијелића, Палме Векија, Ивана Ајвазовског, Жана Баптиста Карпоа, Антониа Каналета, Николе Пусена, Себастијана Бурдона и многих других.
Дворска капела посвећена је Светом Андреју Првозваном, свецу заштитнику краљевске породице Карађорђевић и њиховој крсној слави. Изградња капеле започета је исте године када и Краљевски двор и с њим је повезана ходником са колонадом, која посетиоцима пружа прекрасан панорамски поглед на северни, западни и јужни део Београда, те на неговане ружичњаке испод терасе. Дворска капела је изграђена по узору на средњовековну Краљеву цркву манастира Студеница, задужбине краља Милутина, и на Цркву Св. Андреја на реци Треска у Македонији, спомен-цркви сина краља Вукашина.
Дворску капелу осликали су руски мајстори, који су претходно пропутовали Србијом како би се упознали са врхунским примерима нашег средњовековног фрескосликарства и пренели у Дворску капелу неке од најпознатијих и најлепших фресака.
Испред главног улаза у Краљев двор пружа се леп поглед на павиљон одакле се с друге стране пружа исто тако леп поглед на сам Краљев двор. Он је прављен као архитектонски оквир за чувену скулптуру Ивана Мештровића "Повијест Хрвата" која се налази у центру павиљона. То је скулптура коју је Краљ откупио од Мештровића и која је плаћена изузетно много у оно време. Био је то његов допринос идеји о троједном народу, визуелизација његове жеље уједињења Јужних Словена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Базен који се налази испред тог белведера, није прављен као базен за купање, већ као рефлектујућа површина. Дакле, требало је да служи као глатко водено огледало у коме ће се видети одраз овог објекта.
Пут према Краљевом двору води поред такозване Сламнате куће која је направљена по узору на сеоске куће Тополе, одакле потиче родоначелник династије - вожд Карађорђе Петровић. То је први објекат који је подигнут у овом комплексу из које је краљ Александар И лично надгледао изградњу. Након завршетка градње Краљевског довра ову кућу је користила Краљица Марија, која је у њој неко време имала свој уметнички атеље, док је касније Сламната кућа служила као учионица за краљева три сина, престолонаследника Петра и краљевиће Томислава и Андреја.
Највећи део непрегледног дворског парка прекривају пажљиво пројектовани паркови енглеског стила пејзажне архитектуре, по којем дрвеће, шибље и цвеће расте што више налик на природу. Контраст овом концепту пружају цветне леје, ружичњаци и травњаци који окружују дворове уређени у француском стилу који одликује строга, симетрична форма. Заслуга за ово лепо лице Дворског комплекса припада Ренеу Едуарду Андреу, који је, заједно са својим оцем био задужен за вртну архитектуру чувеног Версаја и неке од главних градских паркова Париза.
Здање Белог двора задивљује посетиоце својом једноставношћу, племенитом елеганцијом, равнотежом и симетричном прецизношћу дизајна. Његови унутрашњи зидови богато су украшени ремек-делима ликовне уметности европске декорације. Од уласка у хол, па преко централне сале, дворске трпезарије, Златног салона, па све до Малог салона и библиотеке, посетиоци се упознају са деловима намештаја и других елемената ентеријера у стилу Луја XV и Луја XVI.
За разлику од Краљевског двора, који је уздигнут на највишем врху брега и видљив из околине, Бели двор, који се налази у јужном делу Дворског комплекса, ушушкан је и добро сакривен од погледа. Краљ Александар И желео је да га сагради као резиденцију за своја три сина, а званични конкурс за изградњу расписан је у пролеће 1934. године. На конкурсу је, са својим пројектом у неокласичном стилу, победио београдски архитекта Александар Ђорђевић. Међутим, само два месеца након што је изградња Белог двора започета, краљ Александар И је током званичне посете Француској, 9. октобра 1934. године, убијен у атентату у Марсељу. Изградња је, ипак, настављена и Бели двор је завршен је 1936. године.
