"ПРОБУДИМ СЕ СВАКЕ НОЋИ И ЧУЈЕМ ЗВУКОВЕ" Док остатак Србије мирно спава, они преживљавају пакао, а најтеже им је да објасне деци

Ужаси рата, распад породица, одлазак у непознато - свакодневица је избеглица и миграната. Уз све видљиве последице, попут физичких, постоје и оне исто толико тешке и разарајуће, а на први поглед невидљиве - ментални поремећаји и болести. Према подацима извештаја ,,Менталног здравља избеглица и миграната”, које је спровео Црвени крст Србије у партнерству са ПИН-ом, најчешће тешкоће с којима се суочавају су симптоми пост трауматског стресног поремећаја, депресије и анксиозности. Чак три четвртине избеглица их показује.

"Осећам се као да ништа не могу да урадим како треба. Ујутру ми је јако тешко да устанем из кревета, немам воље ни за чим, а и када устанем, не видим више никакав смисао, нити имам наду да ће се ова ситуација икада променити. Кажу ми да само треба мало да се потрудим, а ја немам снаге ни за шта. Више ме ништа не чини срећним - ни људи око мене, ни спорт, ни филмови које сам волео да гледам - некако као да је све изгубило смисао и да једино што ми преостаје је да заспим и не будим се".

Пост трауматски стресни поремећај (ПТСП) је поремећај менталног здравља који се јавља као последица изложености екстремном стресу, односно након доживљавања једног или више трауматских искустава. Иако се чешће јавља код мушкараца него код жена, међу расељеном популацијом у Србији проценат поремећаја није родно различит. 

Тако је једна 29-годишња жена из Авганистана изјавила: "Током дана се бавим децом, и делимично успевам да не мислим на прошлост. Ноћу је, ипак, другачије. Јако лоше спавам, често имам страшне ноћне море у којима као да поново проживљавам све што ми се десило. Најчешће се пробудим у пола ноћи, престрављена, и не могу поново да заспим. Најтеже ми је због деце јер се плашим да некада превише бурно регујем на ситнице, некада им не дам да изађу напоље јер имам осећај као да ће се поново нешто страшно десити, некад чујем звукове који ме плаше – знам да нису прави али се и даље презнојим и треба ми времена да се смирим".

У погледу анксиозности, изражени симптоми забележени су од 18.9% избеглица и миграната у Србији. Како се наводи у извештају, знатно чешће се јављају изоловани симптоми анксиозности који су у значајној мери повезани са тренутном животном ситуацијом и инеизвесном будућношћу. Тако, готово половина њих (45.6%) саопштава да "превише мисли", док њих 26.8% осећа нервозу и саопштава да често "дрхти изнутра", а 37.2% њих саопштава да их "не држи место" односно да осећају нервозу коју имају потребу да празне кроз континуирану физичку активност.

На радионици за представнике медија у Београду коју је организовао Програм за развој Уједињених нација (УНДП), у склопу Подршке Европске уније управљању миграцијама у Републици Србији, речено је да су надлежна лица која пружају услуге психолошке заштите и подршке прошли и додатне специјализоване едукације.

"Тренутно 13 Завода за јавно здравље води бригу о расељеним лицима на тај начин. Ми ту наравно имамо и велике изазове по питању нарушености њиховог здравља, с обзиром да имамо различиту популацију, различите центре. Као што сам поменуо пример Обреновца, где имамо поред стално запослених и додатног психолога који перманентно ради у центру. Да би доступност ових услуга била још већа, ми финансирамо додатне услуге које су искључиво намење и требале би да поспеше рад служби за психолошку заштиту", изјавио је Александар Ранковић, саветник у Министарству здравља.

"Где је највећи проблем? Проблем је та висока трауматизација: били су у рату, прошли су на путу многе недаће и многе проблеме и то ће на било кога утицати. Где је излаз у тој ситуацији, да та висока трауматизација не пређе у следећи стадијум? То је та организација прихватања и њихов осећај безбедности овде, задовољавање неких елементарних животних потреба. Ја се опет враћам на ону организацију слободног времена, јер када све то саберете - мисли, сећања и реминисценције које имају од момента одакле су отишли, због чега су отишли, шта су доживели док нису дошли овде. То је јако битно и на томе систем социјалне и породично-правне заштите ради, кроз запошљавање теренских социјалних радника, у сарадњи са невладним сектором. Нама су НВО главна подршка у организацији слободног времена избеглица и миграната", рекао је Драган Вулевић, посебни саветник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

"У центрима за смештај избеглица, тражилаца азила и миграната тешко је одлучити коме помоћи и са каквим поремећајима да се случајно не направи секундарна трауматизација и онда се ту врло пажљиво поступа са људима и све се ради уз помоћ преводиоца. НВО сектор је присутан у центрима и ван центара, имају те vannastavne активности и труде се да организују слободно време њима, а све у договору са Комесаријатом и другим надлежним органима", рекла је Мирјана Миленовски из УНХЦР-а.

Иако не постоји велик број ствари које обично становништво може да учини на ову тему, емпатија је увек први корак.