Знате ли која је најстарија кафана у престоници? Сазнајте где су се крили српски боеми и где је патријарх јео пасуљ и салату!
Не може се потценити улога кафане у животу нашег народа јер је традиција отварања кафана стара скоро 500 година, а Београд и Србија били су и место прве кафане у Европи.
Када говоримо о Београду, о његовој историји, култури, њеовом развоју и симболима који га описују и представљају људима широм наше земље, али и на просторима ван ње, морамо споменути кафане.
Кафане, српске кафане, кафане у Београду које нигде на свету нису као наше... Оне имају душу, пријатну атмосферу, музику која употпуни сваку радост, а тугу учини лакшом. Спаја пријатеље, вере, религије, људе, ствара нова пријатељства и познанства, нове љубави..
ЗЕМУН ПО СВОЈОЈ СПЕЦИФИЧНОСТИ ОСВАЈА СРЦА МНОГИХ: Завирите у кулу Гардош и доживите Београд на прави начин (ВИДЕО)
Кафане у којима су се доносиле најбитније политичке одлуке, у којима су настале најлепше севдалинке, најпознатије књиге, најлепше љубавне песме, место на коме су се налазиле све информације, место које је спајало писце, музичаре, песнике, глумце, политичаре... Кафане које пишу потпуно неку другу, нову, лепу причу и стварају најлепше успомене.
Не може се потценити улога кафане у животу нашег народа јер је традиција отварања кафана стара скоро 500 година, а Београд и Србија били су и место прве кафане у Европи.
Према званичним историјским подацима, прва кафана отворена у Европи налазила се у Београду, негде на Дорћолу. Концепт кафане на наше просторе донели су Турци, а прву кафану отворили су годину дана након што је Београд пао под власт Османлија - 1522. године. Чак је и сам Цариград прву кафану добио три године касније. Нажалост не постоје никакви историјски подаци о називу кафане, тачној локацији, изгледу и власнику.
Оно што се писало и пренело генерацијама касније јесте информација да се у њој служила црна, труска кафа, али и чибуци и наргиле. Постоје неке приче да се ова кафана налазила на ушћу Саве и Дунава, али то није потврђено.
Оно што се зна јесте да је пре 195 година отворена најстарија активна кафана у Београду, која је од 2007. године под власништвом Града Београда - кафана Знак питања.
Смештена у једној од најстаријих кућа у Београду, кафана Знак питања отворена је давне 1823. године и од тада ради непрекидно. Подигао ју је Наум Ичко, по налогу кнеза Милоша, а након смрти Наума кућа је додељена лекару Ећим-Томи Костићу, који је од ње направио кафану.
Кафана под именом - Знак питања
Први назив кафане био је Српска кафана, па Ећин-Томина кафана, међутим ово се није задржало, јер је током година сваки нови власник мењао и само име кафане. По записима памти се и назив Код пастира (1878. година).
Ипак данашње име кафана је добила случајно и потпуно из ината.
Претходио јој је назив "Код Саборне цркве", међутим то није било у складу са Уредбом о механама, али ни са мишљењем црквене власти. Тадашњи власник је из протеста, до окончања спора са властима, на улаз ставио знак питања "?" и то је остало до данас.
Строга правила у кафани - забрањено пушење, пљување и псовање
Милош Обреновић донео је законе којима су уређена правила оваквих угоститељских објеката.
Од материјала којима је могла кафана да се изради, до тога колико је жена могло да служи у једном објекту. Кафана Знак питања била је једина у којој је било забрањено пушење, пљување и псовање. Милош Обреновић је ово правило прописао из поштовања јер се кафана налазила преко пута Саборне црвке.
Патријарх Павле посећивао најстарију кафану
У кафану су свраћале бројне познате личности, а међу њима и Вук Караџић. У новије време, памти се да је патријарх Павле волео да сврати на пасуљ, салату и обичну воду.
Академија примењених умености је у близини, зна се да су сликари, студенти и професори посећивали кафану, а градом кружи и легенда да су се у кафани полагали испити.
Београђани спасиоци споменика културе и најстарије кафане
Захваљујући Београђанима ова кафана је остала изгледом и наменом оно што је и била пре скоро 200 година. Кафана Знак питања прешла је све историјске и културне вредности и постала је институција за себе.
Наиме, још у Беогрдским општинским новинама из 1940. године писало се да су многи желели да купе кафану од власника Павловића. Он их је одбијао, желећи да сачува кафану за будећа покољења и зато што је сматрао да зграду треба да откупи само општина. Желео је да је прода општини само под условом да се одржава и заувек очува онаква каква је била.
По завршетку рата, 1946. године кафана Знак питања је проглашена за споменик културе, али је 1959. године финално одузета кафеџији Павловићу и претворена у друштвено власништво. Кафана ни тада није мењала своју намену.
Ипак, почетком 21. века, у процесу приватизације, појављују се приче о приватизацији и овог објекта. Тада је УТП Варош капија, ресторан основан 1962. године који је располагао кафаном, заказо тендер-аукцију за продају кафане са почетном ценом од 2.500 евра по квадратном метру. Тендер је на крају поништен, а Београђани су се побунили.
Отпор запослених у кафани, али и разних јавних личности се исплатио. Петицију за заустављање приватизације потписало је 2.563 грађана и Влада Србије 2007. године доноси одлуку да изузме ресторан од процеса приватизације и препише га Граду Београду као споменик културе.
