САСЛУШАЊЕ АНТЕ ВРБАНА НАЈБОЉЕ СВЕДОЧИ О УСТАШКИМ ЗВЕРСТВИМА: Како сте вршили убијање цигана? "У лежећем ставу" (ФОТО)
После рата је ухваћен и осуђен на смрт.
Анте Врбан је био бојник (мајор) Усташке војнице и касније ХОС, заменик заповедника логора Стара Градишка за време Другог светског рата.
"САМО ТИ, ДИЈЕТЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО": Да ли сте у "Дари из Јасеновца" препознали ову реченицу?
"УБИЈАМО ИХ ЗАТО ШТО СУ СРБИ": Језива сцена из филма "Дара из Јасеновца" потресла цео регион (ВИДЕО)
Дара и њен братић из филма крију тајну: Срца су се топила због Буде, а глуме га чак три бебе!
Пре рата је радио као трговачки помоћник. После образовања НДХ приступио је у усташку војску. У лето 1941. учествовао је у убиствима Срба у Лици, као и у ликвидацијама Јевреја у Јадовну.
У логор Стара Градишка је стигао 13. новембра 1941. и са собом довео групу ухваћених масона. Неко време је био заменик команданта логора Миле Орешковића. На суђењу после рата признао је да је отровао 63 болесне деце гасом циклон Б.
После слома НДХ повукао се у Аустрију, али се 1946. вратио на кратко у Хрватску да успостави везу са крижарима. Следеће године УДБА га је ухватила на Папуку, заједно са Љубом Милошем. На суђењу пред Врховним судом НР Хрватске са убаченим усташама ухваћеним у операцији Гвардијан, Врбан је осуђен на смрт вешањем.
Саслушање Анте Врбана, команданта концентрационог логора "Јасеновац – Стара Градишка", најбоље сведочи о усташким зверствима:
"… Питање: – У којем масовном убијању сте још учествовали?
Одговор: – Учествовао сам у масовном убијању у Старој Градишки не знам точно којег мјесеца, у зими, у сијечњу или спочетком вељаче 1942. године. Побијено је 150, а можда и више Циганки и Цигана.
П: – Како сте вршили убијање Цигана?
О: – У лежећем ставу. Одводили су их убијали жељезним полугама-шипкама. Било је много присутних, а међу њима Лубурић и Бркљачић.
П: – Је ли то поп Бркљачић који је био тамо?
О: – Он није био свршени поп. Мислим да је био студент богоштовања.
П: – Што сте Ви били у логору Стара Градишка?
О: – Постао сам члан управе и члан комисије за примање и отпремање у логор.
П: – У чему се састојала Ваша дужност?
О: – Моја дужност састојала се, прво, у томе да примам у логор и одређујем способне за рад на разне економије, а неспособне за рад у Јасеновац на ликвидацију.
П: – Дакле, чим сте Ви некога прогласили неспособним за рад, он је тиме био осуђен на смрт?
О: – Јест.
П: – Јесте ли били свијесни да тиме што проглашавате некога неспособним за рад тиме га шаљете у смрт?
О: – Јесам, био сам свијестан да сваки такав иде у смрт.
П: – Јесте ли у исто вријеме отпремали људе на рад у Њемачку?
О: – Јест.
П: – Колико?
О: – По мојем схваћању око 10.000.
П: – Је ли ту било и жена?
О: – Било је и жена и ђеце, најприје су одлазиле читаве фамилије.
П: – У Њемачку?
О: – Јест. Послије се слало само способне мушкарце и жене.
П: – Што је било ако су те жене имале ђецу?
О: – Одузимала су се ђеца.
П: – Што сте радили с том ђецом?
О: – Та ђеца су одређивана за домове у Сиску, Загребу, Јаски и Феричанцима, а слабу ђецу ја сам отровао.
П: – Како сте их отровали?
О: – Одвели смо их у једну собу, није била велика ни 4 на 4 метра, онде сам бацио плин.
П: – Какав?
О: – Циклон.
П: Колико је могло бити те ђеце?
О: – Ђеце је отровано само 63.
П: – Како су велика, како су стара та ђеца?
О: – Било их је од 2-10 година, а можда и 12 година…"
Усташе су на све начине покушавале да сакрију од света истину о "Јасеновцу". Тако се последњег јануарског дана 1942. чуло да ће “међународна комисија” обићи логор да би утврдила како се у њему живи, ради и поступа.
Љубо Милош, заповедник свих сабирних логора и усташки натпоручник, сазвао је три дана пре доласка Комисије све заточенике у круг логора. То се звало "наступ". Казао је:
"Долази комисија која ће разгледати наш логор. У ова три дана има све да се уреди, да се изгради трпезарија, кухиња, болница, да логор буде чист, да све буде на свом мјесту. До доласка комисије сваки чаркар има право да убије сваког заточеника за кога мисли да не ради довољно брзо, или да не ради како треба!"
Тада је у логору било око 1.500 заточеника, који су радили даноноћно.
Усташе су биле тотално пијане. Љубо Милош и неки Модрић јахали су на коњима, обилазили радове и ко им се није свиђао, на месту би га убијали. Тако је Модрић, усташки заставник и надзорник ланчаре у логору, без икаквог разлога пуцао у једног заточеника и ранио га у ногу. Логораши су покушали да рањеног друга криомице донесу до амбуланте, али када су били на крају тунела где се утовара цреп, наишао је Љубо Милош и пред свима заклао рањеног логораша. Одмах после тога, Милош је без икаквог разлога тукао штапом три Србина и потом их заклао.
Три дана пре доласка Комисије логораши су добијали храну какву никад до тада ни после нису имали: ујутро, у подне и увече имали су граха и пуре са свињетином, густо куваних и са више меса него прилога, а могао се узимати и додатак два до три пута. Пре тога храна је била очајна. На сто литара воде, која је узимана из локве у којој су се сви купали, стављали би један килограм кукурузног брашна, и то је био доручак. За ручак, уместо кукурузног брашна, стављано је 1 до 2 килограма граха. Тако и за вечеру. Хлеб уопште нису добијали око четири месеца.
Последица овакве исхране била је општа болест – пролив, а људи су до те мере ослабили да ни оно мало зрно граха, што би кога запало, нису могли варити. Глад је била толика да су поједини заточеници из измета купили и јели зрна граха.
У та три дана израђене су бараке за трпезарију, за кухињу, за болницу. Стигла је готова грађа за бараке, које је само требало склопити.
Радило се даноноћно, усташама се журило да доведу међународну комисију и на тај начин покушају спречити истину која је продрла у јавност да је реч о логору смрти, хтели су да сакрију страшну истину.
Логор је првих дана фебруара 1942. преуређен тако да заиста није личио на себе. Логораши су добили траке око руке са бројевима. "Срби плаве, Јевреји жуте" – каже Стево Симић, земљорадник из Пепељиња код Петриње. “Усташе су нам најстроже наредиле да на питања чланова комисије можемо да одговарамо само речима: ‘Ја сам број 235’ (то је био мој број). А уколико би комисија даље припитивала, морало се рећи: ‘За све податке изволите се обратити у главну канцеларију’”.
Шта су видели чланови комисије, у којој су се налазили представници Немаца, Италијана, Мађара, усташа, Црвеног крста и два католичка свештеника, и какве су њихове констатације, засад се још не зна. Само се зна да су усташе у тој 1942. години побиле највише невиног народа.
