БИО НА ТЕШКОЈ КЛАЦКАЛИЦИ - УМРЕТИ ИЛИ ПРЕТЕЋИ! "Ако дочекам сутра": Корона дневник пакла кардиолога из Србије

Кардиолог из Крагујевца, др Милан Радовановић, инфициран корона вирусом, током целог новембра био је на тешкој клацкалици - умрети или претећи.

Успео је у борби са суровом болешћу и захвалан је медицинском особљу, кисеонику који га је данима држао у животу и својој менталној снази, а током лечења успео је да води и дневник.

Кардиолог Милан Радовановић, запослен у крагујевачком Клиничком центру, испричао је како је текла његова борба са тешким обликом корона вируса, а са читаоцима је поделио и свој дневник, који је водио у болесничкој соби.

Радовановић је рекао да је сигуран да се није заразио на послу, додајући да сумња да је вирус у његову породицу унела ћеркица.

- Познато је да деца махом немају симптоме или имају благе облике ове болести, али могу бити преносиоци на чланове породице. Оболео је старији син, супруга, која је такође лекар - анестезиолог, жена која је чувала млађе дете, њен супруг. Оболело је нас петоро, што одговара тренутним подацима о високом коефицијенту заражавања - једна особа зарази приближно пет, а једна има тежак облик болести. Тај сам био ја - прича доктор Радовановић.

Као лекар, др Радовановић је на време препознао симптоме инфекције вирусом. У почетку је сам себи укључио инфузиону терапију, али како је болест постајала прогресивнија морао је да потражи помоћ колега на Инфективној клиници.

- Правовремено сам препознао симптоме и знакове основне и придружених болести, а потом сам колегама у болници могао да указујем на нове симптоме, погоршање стања, гушење, кратак дах, убрзано дисање и све остало што може да им помогне у даљем третману. А тачно је и ово друго: у више критичних тренутака мислио сам да ми се ближи крај, свакако да лекар то много боље разуме од лаика и резона ‘боље је да не знам шта ће бити’. Ипак, увек је боље знање, а најбоље је када и у тешким тренуцим очувате менталну снагу и одлучност да се не предајете. Ја сам то успео - закључује Милан Радовановић.

Он је током болести свакога дана у свој мобилни телефон укуцавао кратке "дијагнозе" за себе, неку врсту дневничких белешки.

Дуга борба и победа:

Нулти дан, 30. октобар

Током поподнева осећам благи умор и гребање у грлу.

Први дан, 31. октобар

Одлучио сам да се изолујем и да пређем у други стан, у коме ћу бити сам. Током поподнева добијам високу температуру и у вечерњим сатима одлазим на преглед у Инфективну клинику. Антигенским тестом потврђено ми је присуство ковид 19 инфекције и препоручена терапија антивирусним лековима, антипиретицима, витаминима, антибиотицима… Враћам се у свој стан у изолацију.

Други дан, 1. новембар

Осећам прогресију прострације (болова у мишићима), све већи умор и болове у грлу.

Трећи дан, 2. новембар

Целога дана имам несносне болове у грлу и повишену температуру. Почињем да искашљавам сукрвицу. Сам себи укључујем инфузиону терапију, као лекар наравно да то знам.

Четврти дан, 3. новембар

Ништа ми не помаже, не могу више ни да устанем из кревета. Остављам откључан стан за случај најгорег сценарија.

Пети дан, 4. новембар

Осећам да више не могу да се лечим сам. У поподневним сатима позивам хитну помоћ и они ме одвозе на Инфективну клинику. Одмах сам хоспитализован. Рентгенграфским снимком потврђује се присуство обостране пнеумоније - запаљења плућа.

Шести дан, 5 новембар

Целе ноћи се презнојавам. У току дана тестирају се супруга (такође лекар, анестезиолог у Клиничком центру) и син који има 17 година. ПЦР тестом обома се потврђује присуство ковид 19 инфекције. Супруга има дијареју, главобољу, болове у мишићима. И они одлазе у изолацију, с тим што болесна супруга брине и о другом детету, шестогодишњој девојчици.

Седми дан, 6. новембар

Стање ми се погоршава. На контролном снимку плућа уочава се прогресија запаљења.

Осми дан, 7. новембар

Целога дана сам под високом температуром. Лекари констатују даље погоршање општег стања и мењају ми антибиотик.

Девети дан, 8. новембар

Пребацују ме на специјализовано одељење (интензивна нега) на Клинику за пулмологију. Сатурација (ниво кисеоника) у артеријској крви је испод 80 посто и почињем да примам 15 литара кисеоника у минуту. Међутим, рентгенграфски снимци плућа показују даљу прогресију болести.

Десети дан, 9. новембар

Имам тешке нападе кашља са искашљавањем сукрвице. Све време седим, не успевам да легнем у кревет, јер у том положају не могу да дишем, нити могу да се поново усправим у седећи положај.

Једанаести дан, 10. новембар

Прикључују ме на апарат који обезбеђује знатно виши проток кисеоника - 70 литара у минуту.

Дванаести дан, 11 новембар

Јављају ми се отоци ногу и руку. И даље имам јак кашаљ и веома изражену исцрпљеност. Све време сам у седећем положају и током ноћи успевам да заспим пар пута по десет - петнаест минута.

Тринаести дан, 12. новембар

Осећам се још теже него претходног дана.

Четрнаести дан, 13. новембар

Слутим да ми се ближи најгори исход. СМС порукама контактирам колеге изван одељења да покушају да ме спасу. Супруга је очајна. Код куће, са својим тегобама, брине о двоје деце и боји се да ће остати без мене. Колеге које ме лече (то касније сазнајем)на моменте плачу док прегледају моје налазе. Не плашим се смрти, бринем искључиво о породици.

Петнаести дан, 14. новембар

По искуствима у лечењу ковида 19 широм света, петнаести дан болести је најгори, јер је преломан. Наредна два дана се или умире, или креће опоравак. Примећујем, када говорим, да ми се ниво кисеоника у крви повећава за један до два процента. Ипак, ментално сам јак. Током ноћи почињем да певам песму Снежане Ђуришић “Причај ми, причај, причај нешто лепо, ја сам теби увек веровала слепо. Причај ми, причај, причај нешто фино, волим да те слушам уз музику и вино”. Ко зна када сам ту песму последњи пут чуо, али пала ми је на памет и целе ноћи сам певао. Песма одагна црне мисли, враћа наду у оптимизам, а све време у глави ми је супруга.

Шеснаести дан, 15. новембар

Нажалост, снимак је најгори од почетка болести, плућа се на њему готово не уочавају. Колеге ме све чешће обилазе, сумњам да се ближи најгоре. Увече осећам благо побољшање, али опет долази претешка ноћ без краја. У глави су ми романи Сидни Шелдон "Ако дочекам сутра" и "Шта доноси сутра".

Седамнаести дан, 16. новембар

Пријатељи моје породице доносе до Клинике да ми особље доставља разне суплементе, препарате за ентералну исхрану са високим садржајем калорија. Испоставиће се касније да сам на телесној маси изгубио седам килограма.

Осамнаести дан, 17. новембар

Осећам већи број криза, кашаљ и гушење, после покушаја лежања у кревету са нешто нижим узглављем.

Деветнаести дан, 18. новембар

Први пут се на рентгенграфском снимку плућа уочава благо побољшање. Микробиолошком обрадом потврђује се присуство бактерија у крви. Уз вирус, сада и бактерије.

Двадесети дан, 19. новембар

Осећам назнаке бољитка, то препознајем и по томе што ми се враћа апетит. Обријали су ме. Успевам да нешто интензивније радим вежбе дисања са физиотерапеутом.

Двадесет први дан, 20. новембар

Одржава се ниво сатурације (засићености) артеријске крви кисеоником при постепеном смањење протока нс ligh flow апарату. То је апарат за терапију високим протоком кисеоника путем носне каниле.

Двадесет други дан, 21. новембар

После једанаест дана обустављена је примена кисеоника апаратом ligh flow. Наставља се применом кисеоника преко назалне маске - 15 литара у минуту. Први пут сам се бријем, техничар ме шиша тримером. Поједини ампулирани лекови, они који се примају као инјекције, замењују се таблетираним обликом. После двадесет једног дана успевам да одспавам три сата у току ноћи.

Двадесет трећи дан, 22. новембар

Имам проблем са носном слузницом, јер издувавам угрушке крви, због оштећења изазваног високим протоком косеоника претходних дана. Одлазим и до тоалета, али носећи и боцу са кисеоником да не би била обустављена оксигенотерапија, јер би и то могло да буде фатално.

Двадесет четврти дан, 23. новембар

Пријатељи и медицинско особље, поред редовних оброка, достављају ми и додатну храну, како бих што пре ојачао. Почињем да читам новине, Примећујем да могу да толеришем и нижи ниво протока кисеоника, прво од седам-осам, а затим само три-четири литра у секунди.

Двадесет пети дан, 24. новембар

Први пут разговарам телефоном са неким ко није члан моје породице. Део дана успевам да будем без примене кисеоника, одлазим до тоалета без боце са кисеоником. У току ноћи сам на само један-два литра кисеоника у минути.

Двадесет шести дан, 25. новембар

Први пут сам се туширам током 19 дана болничког лечења. Супруга ми јавља да је успела да набави концентратор кисеоника, апарат за добијање кисеоника у кућним условима, надајући се мом скоријем отпусту из болнице. Јавља ми и лепу вест - шестогодишња кћерка остала је без првог млечног зуба.

Двадесет седми дан, 26. новембар

Преспавао сам ноћ без примене кисеоника. Маска ми је била надохват руке, ако ми затреба. Међутим, када сам се пробудио добијам осећај типа "фантомског уда" (када болесник осећа део тела који му је одстрањен, на пример ампутирани део ноге). Имам утисак као да ми је маска имплантирана у лице. И даље се бојим. Сазнајем да је данас у Србији преко седам хиљада новозаражених и више од педесет преминулих и да је више од 2.300 заражених здравствених радника.

Двадесет осми дан, 27. новембар

Сазнајем да данас одлазим кући. Пакујем ствари и облачим се. Нестрпљиво чекам јутарњу терапију и отпусну листу. У 11 сати супруга ме одвози кући. Крочим у топао стан, чини ми се да сам га напустио ко зна када. Видим децу, почињем да плачем и јецајући изговарам: “Како вам је овде лепо”. Поподне стиже лепа вест – обоје деце на тромесечју имају само најбоље оцене. У току ноћи се будим са осећајем болова у врату, нисам свестан где се налазим и покушавам да позовем медицинску сестру која ради у црвеној зони да затражим помоћ. То је скоро па халуцинација, психа ипак није гвоздена.

Двадесет девети дан, 28. новембар

На моменте се осећам веома уморно, смета ми хладан ваздух, имам утисак да су ми дисајни путеви огољене цеви. Не желим да поверујем да било шта може да се врати. Добио сам нови живот.

Тридесети дан, 29. новембар

Тешко могу да заспим. Готово целе ноћи гледам ТВ програм, искључиво спортске преносе.

Тридесет први дан, 30. новембар

Боље сам. Почињем да помажем деци у праћењу онлајн наставе. Телефоном зовем "Крагујевачке новине", разговарам са уредником и питам да ли могу да дам плаћени оглас којим бих се захвалио свима који су допринели мом излечењу, али он ми предлаже да направимо разговор, како би се јавности пласирала једна позитивна прича у овом суморном времену тешке пандемије. Прихватам предлог. Присећам се приче пензионисаног помоћног радника Банета са Интерне клинике, који је често гурао колица са боцама кисеоника. Он, наравно, није знао стручне аспекте рада лекара, али када се неки пацијент излечи од тешког обољења говорио је. "Ништа не би било без доктора и кисеоника". Сада могу да потврдим - био је потпуно у праву.

Надам се да ћу се опоравити и брзо вратити на посао и да ћу још више ценити посвећеност раду, прегалаштво, истрајност, алтруизам и емпатију колега, а до краја живота бићу захвалан чистом ваздуху - кисеонику.