Цела Србија зна за Милицу Ракић, а ово је Бојана која је имала 11 месеци када је на Ускрс убио НАТО
На Васкрс 1999. године НАТО зликовци у Мердару убили једанаестомесечну Бојану Тошовић
Време пролази а рана на срцу не зацељује. Овако започиње причу Марија Тошовић (37) из Мердара код Куршумлије, којој је у ноћи између 10. и 11. априла 1999. НАТО убио једанаестомесечну ћерку Бојану и мужа Божину (29). Марија је тада била у седмом месецу трудноће и иако је била тешко повређена успела је да одржи трудноћу и 17. јуна роди ћерку Анђелку. Данас, Марија има само једно питање-зашто?
Прочитајте и:
- Наша кућа се налазила на самој, како се сада каже, административној линији. Те вечери смо легли раније како би сутрадан поранили да дочекамо Васкрс. Мало пре поноћи зачули смо неку тутњаву и схватили да је у близини пала бомба. Скочили смо из кревета и сишли у подрум. Седели смо у тишини са зебњом, док је око нас све тутњало од, како сам касније сазнала, касетних бомби. Тада је грунуло. Кад сам се освестила схватила сам да је бомба (томахавк) директно погодила нашу кућу и да смо затрпани. Као у сну чула сам мужа како ме дозива. Видела сам га затрпаног подрумским камењен и гредама. Поред њега лежала је Бојана - присећа се страшног догађаја Марија.
Страшну експлозију чули су Маријини родитељи и брат, чија је кућа у близини. Дотрчали су и из потпуно срушене куће прво извукли Бојану, која је већ била мртва, и дали је Маријиној мајци. Отац Саво и брат Мирко су голим рукама откопали Марију и Божину. Под кишом касетних момби однели су их на пут испод надвожњака, како би колико-толико био заштићени од бомби.
-Питала сам где је Бојана а они су ми рекли да су је однели код моје мајке. Божина је био непокретан али још жив. Целу ноћ смо провели испод надвожњака, док није свануло и престало бомбардовање. Тада сам приметила да мој муж више не дише. “Умро је”, завапила сам а моји су ми тада рекли да ми је и ћерка мртва - присећа се Марија и додаје да се после тога мало чега сећа, пишу Тополичке вести.
Тешку повређену Марију пребацили у Куршумлију, па у болницу у Прокупљу. Дуго се лечила, остали су бројни ожиљци по целом телу али, како каже, највећи и најтежи на души.
