ЧОВЕК КОГА СЕ ЧАК И ТИТО ПЛАШИО! Знао је све маршалове тајне - за њега кажу да је у свима изазивао осећај одвратности
Иван Крајачић Стево био је човек од највећег поверења Јосипа Броза Тита, али и једини човек кога се маршал бојао.
Колико је био утицајан говори податак да су о њему буквално распредане легенде. Да ли је нешто од тих прича и тачно, вероватно ће заувек остати мистерија.
Према једној Крајачић је подвео Титу Јованку, која је у Москви прошла руски обавештајни курс, па су њих двоје, у договору, шпијунирали Броза. Неки тврде да је био "Распућин са Брозовог двора". Јованка је у Крајачића имала гвоздено поверење, које ни једне секунде њиховог живота није било нарушено. Крајачић је био Титу "градитељ свратишта" - градио му је виле - али и "градитељ стратишта" јер је за Јосипа Броза радио све.
ОПЕТ НАС ОЧЕКУЈЕ ВРЕМЕНСКА КЛАЦКАЛИЦА! Након пролећних дана стиже нам температурни ШОК
МАЛО ПОЗНАТИ ДЕО СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ! Шокантна прича о томе како је на Бадњи дан цар Душан опсовао страну делегацију
ОВО СУ ОБИЧАЈИ КОЈЕ НА БОЖИЋ МОРАТЕ ИСПОШТОВАТИ: Већ сутра је једна ствар ВЕОМА БИТНА
У књизи "Иван Крајачић Стево: Ја о себи, други о мени" изнесена је и прича о томе како је Стево дочекао дубоку старост јер је знао "зашто је Ранковић напрасно отишао у пензију, а и због чега Крцун Пенезић није имао шансе да дочека пензију" али најзанимљивија је - очито измишљена - прича о томе како се Тито "ослободио Даворјанке Пауновић".
- Те ноћи, уочи првомајске параде 1946., Броз није дошао кући на вечеру и спавање. У дому га је с нестрпљењем очекивала блиска сарадница и невенчана супруга Даворјанка Пауновић Зденка. Тешко болесна Зденка, коју је изморила болест позната у народу као јектика (туберкулоза) смогла је некако снаге да ујутро порани не би ли пронашла несташног Броза. Зденка се врло рано из резиденције упутила у Бели двор. Убрзо је лако и брзо открила свог Јосипа, у то време већ маршала...
Из стања очаја, у које је доведена болешћу, за коју каже да напада људе који превише пате, Зденка је убрзо прешла у безумно стање. Када је у једној од одаја Белог двора затекла њу, жену црне косе, поред свог Броза, сва је трептала. Уместо поздрава, уследио је врисак... Зденка је скупила последње атоме снаге, зграбила пиштољ, исти онај којим је пратила Броза приликом његовог одласка из Београда на слободну партизанску територију, у ваљевски крај. Уследио је пуцањ.
Уздрхталу и већ онемоћалу Зденкину руку на обарачу предухитрио је млађи и на пиштољу пуно бржи Брозов ордонанс. Уследио је пуцањ... Једини очевидац, посматрач са стране био је, а ко би други, Иван Стево Крајачић. Он је баш тада дошао до Броза како би му поднео најновији извештај. Као опробани и искусни обавештајац Стево се најпре и брже од осталих снашао - прогласио је Зденкину смрт и све је кренуло природним током... Ова легенда изгледа као да су је писала браћа Грим или барон Михнаузен.
Према једној другој легенди баш је он, Стево Крајачић, Титу довео две масерке, сестре Грбић, које су на њега имале велики утицај, па је и преко њих контролисао Тита. Због њих је Јованка добијала теже сломове живаца.
Прича се такође да је Крајчић аранжирао цео Брионски пленум на којем се Тито решио Александра Ранковића и Ћеће Стефановића, српских полицајаца који су преко Службе државне безбедности одржавали Југославију као чврсту, централистичко-унитаристичку државу, и након тога осигурао дуготрајни налет хрватских (делом и словенских) кадрова у безбедносне службе, што је био почетак разградње Југославије.
Кажу да је то радио уз помоћ Руса, Немаца и Енглеза. Искуснији загребачки новинари кажу како је у социјализму протокол био поштован као на аустријском двору.
- Увек је све ишло према протоколу. Али кад би Тито долазио у Загреб - а долазио је на Западни, не на Главни колодвор - и службена обавештења ишла овако: Друг Тито посетио је Загреб. Дочекали су га Друг Иван Стево Крајачић те председник СР Хрватске, председник Извршног већа Сабора и остатак делегације... - Стево је био десна рука бога, Титов проконзул у Хрватској...
Једна легенда каже да је Крајачић одмах након рата први ушао у архив усташке полиције и преузео сву документацију која га је занимала - ону о Андрији Хебрангу, Владимиру Фрајтићу, Секи Подунавац, Драги Јилеку, Виктору Томићу, Ради Кончару... Према једној теорији, задржао је та документа, а према другој дао их је Русима. Смисао приче јест да је Крајачић знао ко је за време рата сарађивао с усташама и Гестапом, па је све те људе држао у шаци.
Тито је знао да је Крајачић заклети антијугословен, бољшевик, непоправљиви коминтерновац, проусташки орјентисани Хрват и србомрзац. Исто тако, знао је да је Крајачић у много чему негативна особа. Сама његова појава и изглед у човеку су изазивали осећај одвратности.
И поред свега тога, Крајачић је у свако доба могао ненајављен доћи к Титу и рећи му све што му други нису смели казати. У посебним односима Тито је био и с Јосипом Копиничем, познатим совјетским обавештајцем и агентом Коминтерне. Јованка, знајући за такав њихов однос, често је играла на карту Стеве Крајачића и од њега тражила услугу када је хтела да од Тита нешто изнуди. Овакав однос између Тита и Крајачића могао би се објаснити једино сљедећим:
Јосиф Фрање Броз – машинбравар и аустријски каплар, вероватно је погинуо или је стрељан у Русији. НКВД је његов идентитет дао одабраном агенту који је заједно с Пелагијом Белусовом, официрком НКВД, упућен у Хрватску, односно Југославију. Стево Крајачић - официр НКВД и после КГБ, у томе је играо главну улогу. Он је Тита увео у породицу Броз као њиховог сина Јожу, што му није било тешко, јер се изглед младог човека брзо миња, а Брозови Јосипа нису видели дуги низ година...
Каже да је Титову вечну захвалност стекао елиминацијом његових противника. Од Шпаније, преко Загреба, Москве, Београда, до Бриона. Од Ивана Сребрењака Антонова, до Ранковића.
Наводно се баш он побринуо да Гестапо у окупираном Београду ухапси Мустафу Голубића, Стаљиновог егзекутора, врхунског шпијуна Москве, који је неколико година пре тога припремао атентат на Лава Троцкога, кога је на крају убио Рамон Мерцадер.
