ДАН ЗЛОЧИНА И СРПСКЕ СРАМОТЕ: 7. јул није дан устанка већ дан почетка братоубилачког рата

 И ове године широм Србије 7. јул је обележен као дан устанка.

Положени су венци на споменике партизана који су погинули за слободу Србије и Југославије. Ако се данас неко и сетио четника који су свој живот дали за слободу Србије и Југославије, поменуо их је као издајнике, злочинце и „слуге окупатора“.

На данашњи дан 1941. године Жикица Јовановић и Миша Пантић, припадници комунистичког покрета, су на вашару у Белој Цркви код Крупња убили двојицу (под)официра српске полиције, наредника Богдана Лончара, избеглицу из западних српских крајина и каплара Миленка Браковића.

Пуцање у полицајце који су вршили своју дужност и двоструко убиство у Белој Цркви догодило се у време када Срби још увек нису били јасно подељени на партизане и четнике, када је и већина комуниста и већина монархиста сматрала да се окупатору треба супроставити заједничким снагама свих родољуба, без обзира на националну припадност, веру и идеолошко определење.

У правној држави двојица комуниста би после рата одговарала за тешко убиство државних службеника. У Србији се ово братоубиство, почињено на велики православни празник Ивањдан, слави као дан устанка. И двадесет пет година након што су социјалистичка Србија и СФРЈ престале да постоје.

Историјски је факат да су устанак у Србији подигли четници.

Краљевина Југославија је капитулирала 17. априла 1941. Само четири дана касније, 21. априла, у Доњем Добрићу у Поцерини, једно оделење Јуришног одреда Југословенске војске напало је Немце. У тој акцији убијен је један немачки потпоручник, док су други потпоручник и један поднаредник рањени.

Друга група краљевих војника која није признавала капитулацију је 1. маја, недалеко од Пожеге, напала немачку колону. У жестокој борби десеторица српских војника су заробљена и одмах стрељана.

Половином маја и 16. јуна 1941. на планини Јавор вођене су борбе између Немаца и војника Краљевине Југославије. Сељаци из села Брнчар на Копаонику су се 5. јула оружјем супроставили албанским жандармима и немачким војницима из јединице која је имала базу у Косовској Митровици.

Припадници војске Драже Михаиловића су 28. маја код Љуљака, на путу између Горњег Милановца и Крагујевца, напали једну немачку моторизовану колону.

Проглашавањем 7. јула за дан устанка Тито и комунисти се нису огрешили само о четнике и историју, већ и о своје присталице, припаднике партизанског покрета.

Наиме, 2. јула 1941. године у шуми Јутина, у Подгорини, борци Ваљевског партизанског одреда напали су и заробили су 14 немачких војника, разоружали их, свукли до гаћа и кошуље и пустили да слободно оду у Ваљево.

Али, очигледно, за Тита и српске комунисте значајније је било убиство два Србина, (под)официра српске полиције, него заробљавање 14 окупаторских војника.

Не навијам ни за партизане, ни за четнике, али сматрам да би за српски народ и Србију било далеко боље (а то су потврдили догађаји из деведесетих, распад СФРЈ и верски ратови на њеним развалинама, као и данашња ситуација са окупираним Косовом и Метохијом) да су у Другом светском рату победили четници и Дража Михаиловић. Као што сматрам да су (уз уважавање свих олакшавајућих околности за четнике) партизани дали већи допринос слому Хитлерове војске и осталих окупационих снага, као и уништењу геноцидне НДХ. Да би на крају рата, уз помоћ Црвене армије, енглеског и америчког оружја, однели победу и преузели власт у Србији и Југославији.

Једна од пресудних премиса за доношење суда о устанку и о томе ко је заслужнији па је Западна Србија 1941. била прва ослобођена територија у окупираној Европи јесте чињеница да су четници ослободили прва села и градове у Србији (31. августа устаници под командом краљевог потпуковника Веселина Мисите ослободили су Лозницу и заробили 93 немачка војника, убрзо су ослобођени рудник Зајача, Бања Ковиљача и већи део Подриња).

Већ две и по деценије у Србији се говори о потреби националног помирења, пре свега помирења партизана и четника. Односно њихових потомака.

То помирење није могуће све док се као дан устанка обележава 7. јули, дан када су Срби ,из разлога за који се не може наћи ни једно оправдање, пуцали у Србе.

Седми јул није почетак устанка, већ почетак грађанског рата. Који ће Србију коштати више десетина хиљада живота. И подела које се и данас осећају.

Ако Србија треба да обележава дан устанка против окупације од стране Хитлерових нациста, Мусолинијевих фашиста, хрватских усташа, Бугара и Мађара, а требала би, онда за то треба одабрати неки примеренији датум. Дан у којем су Срби заиста извели прву оружану акцију против окупатора или један дан из првих устаничких месеци који ће асоцирати на јединство српског народа, а не на поделе.

Зашто то не би био 19. септембар дан када су се Тито и Дража 1941. године први пут срели у Струганику, у кући Живојина Мишића и постигли споразум о заједничкој борби против окупатора?