ДЕВОЈКА ИЗ ПОСУШЈА: За успомену на Жану Павковић
Душан Марић о успоменама на Жану Павковић.
Пре пола сата, док сам се враћао у Велику Плану, на мосту преко Велике Мораве изашао сам из аутомобила, дуго гледао у таласе набујале реке, који су хватали последње одсјаје предвечерја и размишљао о њој. Жани Павковић из Ракитна. Студенткињи прве године Психологије на Филозофском факултету у Мостару. Девојци коју никад нисам срео. Нити ћу. А којој ћу се, док будем жив, често враћати у мислима. И у манастирима и црквама које посећујем палити свећу за покој њене душе.
ТИОДОРОВИЋ О МЕЧУ ЗВЕЗДА-МИЛАН: Присуство публике на стадиону МОГУЋЕ уз само ЈЕДАН УСЛОВ
НОВЕ МЛАДЕ НАДЕ ЗА ОДБРАНУ ОТАЏБИНЕ! Упис у војне школе – изазов за одабране (ФОТО)
КЉУЧНИ ДАНИ ИМУНИЗАЦИЈЕ У СРБИЈИ! Више од 550.000 људи примило вакцину, нови "ударац" задаће РЕВАКЦИНАЦИЈА
Ова тужна прича почела је пре 29 година, у пролеће 1992. кад су јединице Хрватске војске, ХОС-а и територијалне одбране из Западне Херцеговине напале на српска села на Купрешкој висоравни и Купрес. У нападу је учествовала и јединица територијалне одбране из Посушја.
6. април 1992.
Специјална јединица 30. дивизије, којом сам командовао а у којој је било 50 младића из Благаја, у садејству са батаљоном из Босанског Петровца, ослободила је Мрђебаре, мешовито српско-хрватско село, које је два дана пре тога била запосела хрватска војска. Заробили смо тројицу непријатељских војника. Територијалца из Бугојна и два брата близанца из Посушја. Нисам дозволио да им неко удари шамар а камоли да их мучи. Ујутро смо их предали вишој команди.
7. април 1992.
Десетак километара даље, у Купрешком пољу, на брежуљцима испред Горњег Малована, у раним јутарњим сатима јединица из Посушја заробљава и убија тројицу српских територијалаца из Купреса: браћу Ненада и Стојана Шкобића и Илију Вавана.
Мај 2003.
На путу од Купреса према Бањалуци, од свог случајног сапутника Ненада Башића из Посушја, који је као голобради младић, деветнаестогодишњак, учествовао у нападу на Купрешку висораван, сазнајем да су близанци, које смо заробили у Мрђебарама, преживели рат. Као и како су погинули Ваван и браћа Шкобић. По његовој причи, док су их спроводили према команди, која се налазила у мотелу Чајуша, Ненад Шкобић је искористио неопрезност хрватских војника, бацио бомбу коју је имао сакривену, искористио панику која је настала, отео пушку од Недељка Врањковића и убио га. Међутим, после првог пуцња пушка је затајила. Хрватски војници су то искористили и све тројицу убили.
Пролеће 2019.
Шеснаест година касније преко Фејсбука ми се јавио Станко Павковић. Каже, Хрват из Посушја. У априлу 1992. године учествовао је у борбама на купрешком ратишту. Допадају му се текстови које објављујем о рату на Купресу. Мисли да пишем истинито. И без мржње. То његово убеђење се учврстило после читања мојих књига.
Тако је почело једно пријатељство. Дописивали смо се, често чули телефоном и један другом редовно честитали празнике. Неколико пута је свраћао у Купрес и у ресторану „Краљица“ ми остављао херцеговачко вино и ракију. Које сам ја узимао кад бих дошао у завичај.
Кад сам својим родитељима испричао за Станка, моја мајка Стана се сетила да је Иван, трговац који им сваке године откупљује телад, доноси ракију лозовачу и маслиново уље, „отуд од Посушја“.*
Испоставило се да се и он презива Павковић и да је Станков рођак.
Јул 2020.
Станко и ја смо се напокон срели. Код бензинске пумпе у Купрешком пољу. На сусрет сам отишао са братом Митром, који је дошао из Чикага и мојим млађим сином. Изљубили смо се као да смо род рођени. Баш на месту где се 10. априла 1992. одиграла једна од највећих битака у прошлом рату, у којој смо ми, под командом пуковника Станислава Галића и Славка Лисице, до ногу потукли хрватску војску. Више од стотину хрватских војника заувек је остало на попришту битке.
Док седимо у ресторану „Језеро“, Станко прича да је пре него што смо ми стигли, ишао до места на којем се налазила заједничка гробница, у којој су, до размене, била покопана тела погинулих хрватских војника.
-Помолио сам се за њихову, али и душу погинулих Срба. Живи су се борили за свој народ или су бар веровали да се боре, сад кад су мртви нека почивају у миру.
Август 2020.
Станко ме зове преко Vibera. Каже, прати моје успоне на планине, па ми предлаже да друштво са којим планинарим и ја дођемо у Западну Херцеговину и учествујемо у традиционалном успону на планину Чврсницу (2228). Колико год да нас буде, бићемо његови гости. Успон је 28. августа на православни празник Велику Госпојину. Прихватам.
На пут сам кренуо са Дејаном Павковићем, власником мотела „Крњево“. Са Станком смо се сусрели код Блидињског језера. Одушевљени величанственом природом и Станковом срећом што може да нас угости. Прво смо се сместили у планинарски дом Масна Лука, затим посетили оближњу фрањевачку цркву посвећену светом Илији, а онда „заглавили“ у ресторану „Хајдучке врлети“. Где сам ја, уз бело херцеговачко вино, које нам је служила Франка Маркић, љупка студенткиња из Мостара, објашњавао двојици Павковића да су рођаци.
Дејан Павковић је из Ћуприје. Међутим, његов деда је у Србију дошао из Like. По познатим изворима, Павковићи су, понајвише, пореклом из Црне Горе, од Бјелопавлића. Бежећи од Турака, у првом таласу су стигли у Херцеговину, на подручје Гацка и Фоче. У другом таласу склањања пред исламским освајачима населили су се око Посушја. У 16. и 17. веку хиљаде породица из Херцеговине, са подручја око Купреса и Раме, напустиле су те крајеве и одселиле у Далмацију, Горски Котар, Лудбрег, Крижевце. Међу родовима чији се део населио у Лици су и Павковићи из околине Посушја, Прозора и Широког Брега. Касније је Западна Херцеговина у потпуности покатоличена, док су исељеници у западне крајеве већином успели да очувају православну веру.*
Следећег јутра смо се попели на Чврсницу, где смо Дејан и ја развили српски барјак и, уз херцеговачку лозу и шумадијску шљивовицу, провели два сата у пријатном друштву шармантних планинарки из Ливна и Станкових земљака, планинара и припадника горске службе спасавања из Посушја, од којих је већина учествовала у борбама на Купресу.
Како смо били уморни од тешког успона на планину, да се не би враћали пешке, наши домаћини су по нас, на врх планине, послали џип.
1. јануар 2021.
Први јануар ове године. Са Дејаном Павковићем, Дејаном Писаревићем Писком и Зораном Поповићем из Љига, путујем на Мачков камен. Одлучили смо да годину почнемо полагањем венаца на споменик јунацима вероватно најкрвавије битке читавог Првог светског рата. Павковић чита вести са интернета.
-Ужасна трагедија потресла Западну Херцеговину. У новогодишњој ноћи у викендици у месту Трибистово код Посушја угушило се осморо младих старости 18 и 19 година. Међу њима троје Павковића.
*
Дејан прекида читање.
-Па наш пријатељ Станко презива се Павковић.
Презива се.
Зовемо га. Не јавља се. Зовемо га поподне, увече, следећих дана....не јавља се. Шаљемо му поруке преко Фејсбука, не одговара.
Нисмо знали имена његове троје деце деце али страшна слутња и његово нејављање су најављивали да се догодило зло. Али тешили смо се могућношћу да је, нека нам бог опрости, погинуло дете неког од његових комшија или рођака истог презимена.
28. јануар 2021
Вечерас, док сам у аутомобилу журио у загрљај хоризонта украшеног белим облацима, са последњим зрацима сунца, телефон ме обавештава да ми је стигла порука.
Иако их не читам док возим, овај пут сам то учинио.
-Поштовани Душане! Нисам ти се јавио због велике туге која ме задесила. Ако си чуо за трагедију која се десила у Посушју. Међу страдалим је и моје дете Жана Павковић. Не знам како уопше функционирам и куд ходам од туге и жалости. Надам се да ће бол бар мало попустит па ћемо разменит коју реч следећи пут. Поздрав теби и твојима!
Нисам имао снаге да га позовем. Шта да му кажем а да то не буду празне речи.
Осморо младих, осморо другара из краја, који су заједно завршили гимназију у Посушју, почивају у рају. Ако постоји, они су тамо. Јер су били добра деца. У кобној викендици су чекали Нову годину. Убио их је издувни гас од агрегата на бензин. Заспали су око четири ујутро. Безбрижни као птићи. Види се то и на снимку који је један од младића направио у то време и послао преко vibera. Пре него што је и сам заспао. Вечним сном. Обдукцијом је утврђено да нико од њих није био пијан, скоро да нису пронађени трагови алкохола у крви.
Била су то добра деца.
Субота 6. фебруар 2021.
Чуо сам се са Станком.
-Мој Душане, све се надам да ће доћи, да ће банути на врата, да ћу кад ми телефон зазвони угледати њен број а ње нема.
-Станко, бог је имао своје разлоге да буде тако. Мораш наћи снаге да издржиш. И да живиш. Због супруге, због Стипе и Матеје. Њима је најтеже.
-Знам. Зато и живим. Кад будеш долазио у родни крај, јави се, дошао бих у Купрес да се видимо.
-Дејан и ја смо планирали да у петак дођемо код тебе у Посушје. Ако не смета.
-Боже, како можеш то да питаш? Како браћа могу да сметају? Посебно кад је родитељско срце пуно туге.
