ЕВО КАКО ЈЕ НЕКАД БИЛО: За смрт 7 и рањавање 12 људи у Првом партизану за јединог кривца проглашен - барут

Што је и учињено. Министри Горан Весић и Томислав Момировић су поднели оставку, учинила је то и Јелена Танасковић, директор Инфраструктуре Железнице Србије.

Делу опозиције то није довољно. Они би да оставке поднесу и градоначелник Новог Сада, премијер Вучевић и цела Влада. Али, више ни сами то не крију, ни то њима не би довољно. Они би били задовољни само да оставку поднесе и Александар Вучић, да се државни систем потпуно уруши и да они преузму власт. Као што су то учинили 5. октобра 2.000 године. На улици. Уз помоћ Земунског клана, Сурчинског клана, Ветерничког клана и багера.

И то је потпуно легитимно. Јесте нереално, јесте неодговорно, јесте политичко лешинарење али је легитимно.

Али је легитимно и подсетити на то какву су политичку одговорност, боље речено неодговорност, странке и лидери садашње досовске опозиције показали када су били власт (сви су они потекли из ДС и њених партнера из коалиције ДОС)  и када је Србију задесила једна такође велика трагедија.

У серији експлозија у војној фабрици Први партизан 3. септембра 2009. године погинуло је седморо радника, шест жена и један мушкарац, а 12 повређено.

Ко је због тога поднео оставку? Нико. А требало је. Ако не министар војске а оно бар неки државни секретарчић задужен за наменску индустрију. Да се на тај начин пред јавношћу покаже бар минимум политичке одговорности.

Да ли је неко због трагедије у Ужицу кажњен затвором? Нико. Ухапшено је неколико људи, суђено им је и сви су ослобођени. Досовски суд је пресудио да је за смрт седам и рањавање 12 људи крив – барут. Добро сте прочитали. То пише у пресуди.

Наравно да смрт у војној фабрици и на железничкој станици нису за поређење, наравно да одговорност за рушење надстрешнице на железничкој станици мора бити већа од несреће у војној фабрици, јер кад се ради са експлозивом увек постоји реална могућност да дође до несреће.

Али и у Ужицу су погинули неки људи, нечије мајке, кћерке, очеви.... Иза Светлане Ђурић, Јелене Лончаревић, Јасмине Остојић, Гордане Ђокић, Биљане Луковић, Виде Терзић и Драгана Миловановића остало је деветоро деце. И погинули су због нечије грешке.

За разлику од садашње власти, која је „жртвовала“ два министра, тадашња досовска власт је одлучила да она за ту трагедију не сноси ама баш никакву објективну политичку одговорност. А досовски суд је пресудио да је за серију експлозија крив – барут. То би било као кад би суд пресудио да је за рушење надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду крива – надстрешница.