Игуман Петар Драгојловић: Црква је Мајка и треба је волети, а не медијски черечити
Оно што често заборављамо, управо тада, марта 1941. чак и неки наши црквени људи, наивно су загризли западни англосаксонски мамац
Сви они који последњих месеци и дана, у један глас и заједно са прозападним, антицрквеним и србофобним медијима у Србији, шире клевете и подозрења против нашег Светог Синода и целе наше Српске Цркве, то раде само из два разлога: нескривене наивности или нескривене злоумишљености.
За прве можемо и имати неког разумевања. Наивност, незнање или несналажење у препознавању духова у подмуклом западном медијском рату против Цркве, који као црна и смрдљива река тече преко западних, антисрпских и плаћених медија, у некој мери може се разумети. Нису сви људи дубоки зналци реалног стања у друштву нити метода специјалног медијског рата против Цркве. Нису сви ни довољно духовно зрели да схвате погубну опасност прикривених клевета против Цркве Христове. Немају сви ни довољно духовног искуства да препознају вука у јагњећој кожи. За то треба духовно узрасти а то је процес који се не дешава преко ноћи.
У ВРАЊУ И ДАЉЕ ВРЕБА ОПАСНОСТ ОД КОРОНЕ: Бројке се смањују, али епидемиолози и даље упозоравају
ВЕЛИКЕ ВЕСТИ ЗА СРБИЈУ: Познато када почиње прва фаза производње руске вакцине у нашој земљи
КРАЈ ОДМОРА ДОНОСИ СТРАХ: Директорка болнице у Батајници открила када се очекује повећање броја оболелих
За ове друге не требамо имати много разумевања већ их због показане и истрајне злонамернисти треба чак отворено и јавно разобличавати. Душегубност њихове перфидне антицрквене злобе, закамуфлиране великим паролама и сладкоречивим подметачинама, треба наићи на јасан и снажан одговор оних којима је Црква мајка а поверење у Њу непоколебљиво. Којима је унутрашња кохезија Цркве на првом месту. Који Свету Мајку перфидно не развлаче, као какву проститутку, по страницама антицрквених и србофобних западних медија. Којима је општи поредак, ред и основна хармонија, не само у Цркви већ и у држави, на срцу. Који нису само слаткоречиви саморекламери по западним медијима већ истински носиоци духа мира, смирености и јединства.
Ђаво се међутим увек покушава прерушити и закамуфлирати иза великих идеја правде, слободе, отворености, човекољубивости, милосрђа. Зна црни и рогати ћифта да су те особине дубоко запечаћене у дубинама људских душа. Зато се покушава сакрити иза спољашњег и празног махања високопарним паролама. Али, ма колико се трудио, ђаво ипак увек остаје ђаво, и вук увек остаје вук. Одаје га демонски смрад гордости, клевета, раздора, свађалаштва, хаоса и унутарњег немира који шири. Чак и када се огрне рухом овце, вук остаје вук. И не само што остаје вук већ је за људске душе он тада много опаснији јер се прикрива испод меканог и белог спољашњег руха. Али он се увек препознаје Духом Светим, из искуства, по његовим разорним плодовима. Јер дрво се, по вечно мудрим и вечно истинитим речима Христовим, пре свега по плодовима препознаје. Не може се са чичка брати грожђе. Ма колико неко био талентовано сладкоречив и лукаво камуфлиран спољашњом лажном кротошћу, да своје зло подозрење или злу мисао прикрије сладуњавим причама о правди, светости и човекољубљу, ако његова главна и основна мисао јесте клевета против саборног тела Цркве - или против органа тог саборног тела - Светог Синода, он се одмах препознаје као вук. Џаба му сва слаткоречивост. Џаба му све камуфлаже. Џаба му сва насмејана гостовања по западним телевизијама и интервјуи по западним новинама. Плодови га његови и дејство духа злобе који носи, одмах издају.
Још када и поједина црквена лица, хоћу да верујем несвесно и непромишљено, загризу демонски мамац уласка у исти антицрквени фронт са јудински плаћеним западним србомрзачким медијима, онда лаж, подозрење и клевета против Цркве добијају посебну силу и својеврсну „црквену“ афирмацију. Тако бенигна различита мишљења у једној Цркви и једној држави попримају опасне и малигне размере.
Али, по речима Христовим, свако царство које се изнутра подели, пропашће. Питам се, зар ми треба да желимо ширење немира у својој држави или пак раскола у својој Цркви, на тај начин што ћемо све, па и тако суштински небитно питање као што је избор места за одржавање Сабора за одабир новог Патријарха, медијски користити за подизање тензија, ширење подозрења и продубљивања подела у друштву? Неким злонамерницима је то изгледа идеална медијска прилика да нападну врх наше Свете Светосавске Цркве, јер за њих као да је скоро све постало проблематично, само ако долази од Светог Синода. Одакле такав дух? Од Бога? Сигурно да није, и то ће лако препознати свако ко има иоле црквености и добронамерности.
На крају крајева, показујемо се на тај начин често пута и јако неозбиљни и неодговорни. Као да нисмо научили неке основне лекције из историје и живота. Као да нисмо, на пример, доживели 27. март 1941. године, када су англосаксонске западне дипломате, њихови западни медији у Србији и њихови најбеднији домаћи политички плаћеници, за шаку Јудиних сребрњака, предали и земљу и СПЦ на черечење и иживљавање тада моћном Хитлеру и његовим савезницима, ван и унутар саме државе. И шта се на крају догодило? Да ли су ти исти англосаксонски западни финансијери 27. мартовског хаоса у земљи потом заштитили овај наш напаћени српски народ од усташког геноцида и монструозних масовних злочина? Нису, јер им то никада и није био циљ. Да ли су му после рата помогли да после усташког масакра избегне ба
бар комунистички? Нису, јер им то никада и није био циљ. Не само што нису помогли већ су 1944. тако демонски упорно бомбардовали већ измрцварени српски народ да је и Хитлерово бомбардовање 1941. било мање сурово и мање лицемерно.
Као што ни данас западним медијима и њиховим патронима није циљ добробит Српске Цркве, српске државе и српског народа, ни тада им то није био. Њихов циљ је увек био и остао исти - да Срби, "као мали Руси на Балкану", како нас они зову, или потпуно нестану или пак постану тако миноран и безначајан фактор да се на њега више не треба ни обазирати.
Оно што често заборављамо, управо тада, марта 1941. чак и неки наши црквени људи, наивно су загризли западни англосаксонски мамац. Поверовали су да им западни плаћеници и западни медији могу бити пријатељи. Да им мисле добро. Да желе помоћи. Да се преко поверења у западне медије и западне агенте има стићи до жељеног циља. О, какве ли горке прелести! О какве ли погубне наивности! О какве ли језиве брзоплетости!
Зато када данас видимо поједине људе, чак и из црквених кругова, који редовно дају интервјуе западним антисрпским медијима, и у њима клевећу свој Свети Синод и своју СПЦ, или подривају своју државу, не могу а да се не сетим. 27. марта и наше опасне и самоубилачке наивности. И да ли увек само наивности? И питам се: Да ли ћемо се икада отрезнити од среброљубља, сластољубља, гордости, злопамћења и зависти, као пет главних узрока свих наших подела и унутрашњих сукоба.
Дај Боже да се освестимо на време и схватимо да гостовање на западним медијима и подржавање њихове западне медијске борбе против Цркве Христове и српског народа у целини, јесте најсрамније издајство и својеврсно духовно самоубиство. Издајство и Бога и Цркве и државе и народа. Ко има добронамерне уши да чује, нека чује ово као добронамерно упозорење да се уозбиљимо, јер живимо у тешко и опасно време.
